Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 140

Љиљана Тадић
ЕОЛСКА РАЗОРЕНОСТ БИЋА
Пуста обала, о Тетида, Радмило Радовановић,
Удружење књижевника Српске, подружница
Бања Лука, 2009.
Колико је јутара освануло, бијелих црта на изласку зоре,
размрсканих као празне флаше, кад се у човјеку почело ломити неко
ново биће, и гдје је у свему томе истина, увјетована непромјењивост
која га челичи?! Колико ли се само чека на драги осмијех вољене, на
додир скута њене хаљине, прегршт чежњи усковитланих у нади за само
једном капи истине?! На овај живот субјект неријетко гледа као на
мрску појаву песимизмом устоличену, на живот се пљује, толики је
самопријекор кад се сам не воли па би радо на себе сасуо живи креч,
соду. Полази се од самопризнања да је човјек ништа друго него празан
леш, сасушен пелин. Без жеље за сажаљењем, у ослушкивању вриска,
ништа у човјеку не може бити, увијек је нешто, и празнина је нешто.
То сам дакле ја празан леш
Прекинута била црни нечији син
Отац прелијепе Бојане сасушен пелин
Бивши боем пјесник и још жив
(Ма Вохеме и још жив)
Субјект жену ослушкује из тишине, у тишини, тишином, он ју
уграђује у своје просторе осаме, у распознавање властитога мира, без
труна побуне. Зове пољупце, сасвим нијем док живот ври, њено биће
свијетли у ноћном украсу. Помало од народног усменог мелоса има у
овим пјесмама: Дајем руке своје у срушене куле/ Вај вечерас срце за њом
пролиј сузе.
Жена из успомена долази и као киша у сјећању коју субјект пије,
чија је еротска натеченост саткана с њеном пјеном. Али она је скоро
увијек одсутна и стих бјежи од њене прошлости. Субјект се пита није ли
био у ноћи њених крикова.. Прошлост је овдје као авет која као ватра
облијева рамена до погурености, у тај тамни вилајет емотивне побуне
можда чак и призива туге. Еротика је збијена у рукавима тих успомена,
устрептала, и прошлост која се никада више неће појавити осим
131