Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 130

стању да препозна, или није на то спреман из својих “егоистичких”
(читај: аутистичких) разлога.
Наравно, овде не треба упасти у пуку социокултурну замку која се
одавно наметнула као перфидни (дириговани) локални стереотип, па
зато не треба испустити из вида да Бајац није случајно за тему свога
романа управо изабрано животну судбину и задужбинарско дело Бајице
Соколовића/ Мехмед паше Соколија. Јер, Бајица Соколовић био је
исувише паметан, храбар и мудар човек, по свему оригиналан и
јединствен у својој, насилно у другу веру преведеној сорти. Можда баш
с тим у вези Бајац ће написати:
“...Иако је са собом носио своје османско име Мехмед паша
Соколовић кад би нешто зидао у Босни или Србији, владао се као Бајица
Соколовић и био мудар: као задужбинар, ту није зидао џамије...” Баш је
због ове своје мудрости (а могло би се мирне душе рећи: племенитости)
имао грдних окапања и непријатеља на османском двору. Лала Мустафа
паша био је његов отворени непријатељ, с набојем патолошке мржње.
Кад га је Бајица/Мехмед питао зашто га мрзи, овај је одговорио речима
које као да су данас, ту код нас и око нас, у комшилуку, казане:
“...Зато Мехмед паша што у теби стално видим Бајицу. Не плашим
се ја твога двојства нити издаје ислама, већ не могу да поднесем
лакоћу са којом се држиш и Срба и Османлија, и хришћана и
муслимана...”
О чему је овде, заправо реч? О томе што је Лалу Мустафу пашу, који
је и сам био српског порекла – Бајичино/Мехмедово двојство и делање
болно и неподношљиво подсећало на његову прошлост, његово
национално и верско порекло, то јест на његово перветитство које је,
знамо, било насилно. Дакле, реч је о (не)вештини живљења под
образином двају идентитета! О неспремности да се живи у хамам
Балканији, метафори која је одавно изневерила и надрасла свој
генерички простор и задобила своје планетарне габарите.
И само Бајчево (романескно) приповедање носи знак извесног
двојства – од тога да се реципрочно смењују оба писма, ћирилица и
латиница, већ и у самом наслову, до чињенице да прича тече на два
нивоа, у два рукавца. Она основна прича о животној судбини,
задужбинарско-градитељском делу, ратним и везирским данима Бајице
Соколовића/Мехмед паше Соколија која чини и кичму романа, и
свакако спада у најбоље његове странице, нека је врста речног тока који
својом епском ширином на читаочево видело износи освежену и
занимљиву сторију о османском царству, о ратним походима, о некој
врсти “заједничке српско-турске историје”, како каже писац, о
владарима, владању и власти чији творитељи и титулари нису презали
ни од чега (ни од погубљења својих најближих) само да би се ова,
подразумевана као “тврда” метафора царства, очувала у свом строгом,
121