Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 129

Српској православној цркви и своме брату Макарију Соколовићу,
потоњем патријарху – послужила је писцу као добар историјски и
цивилизацијско-културолошки претекст (предложак) да из данашње
перспективе разореног човековог идентитета на чије је место “засео”
локализам – проговори о проблему двоструког идентитета. О томе да ли
је (и) данас, и у којим облицима, могућа њихова интеракција и склад,
њихово, пре свега култрулошко (кое)егзистирање једног поред другог,
једног у другом, једног испод другог, њихово преплитање и допуњавање
у цивилизацијском мозаику. Јер, писцу се “учинило” да је та
двострукост била могућа, чак и у сасвим практичном смислу, у оно
давно време, а на на примеру Бајице Соколовића (Мехмед-паше
Соколија), “јер је био и Турчин и Србин и Србин и Турчин”, написаће
Бајац. “Размишља на османском, а сања на српском”, додаће још на
једном месту писац. Уз причу о Бајици Соколовићу/Мехмед паши
Соколију тече, неодвојиво, и приповест о чувеном, ненадмашном
османском градитељу Коxи Синану Мимари, такође словенског
родослова, великом Мехмедовом/Бајичином пријатељу, сараднику и
саветнику.
Заправо, романескна прича о феномену двоструког идентитеа,
суштиниски је, у ствари, архетипска прича о двојаком идентитету света
и појава, људи и народа, цивилизација и култура. Ништа што је од овог
света и времена није само по себи и само за себе, нити само из себе;
најзад, ништа и нико није (сопствено) острво, ма колико год енергија
његовог индивидуалитета и личности генијално надвисивала свет и
светско, казано у философско-теолошком смислу. Напокон, зар и сам
човек – био он спреман да то призна или не – пресудно није обележен
двоструким идентитетом: божанском и људском природом, телом и
душом, духом и душом, свесним и несвесним, конкретним
(појединачним) у свом локалном миљеу и универзалистичким, уколико
носи у себи нешто од светске “фаустовске душе”. Без икаквог
упрошћавања, симплификовања или не дај боже идеологизације овог
сложеног феномена – ствар је само у томе да онај други, пре свега
драговољно прихваћени идентитет, или пак судбински наметнут – не
поништи онај први, рођени, микроцивилизацијски, без кога нема
потпуног и складног развоја човекове личности. Како, дакле, постати
неко други, а остати свој? Да ли је такав салто мортале уопште могућ?
То је, дисциплина или боље алхемија коју у својим интернационалним
(глобалис