Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 122

Збирка „Лов“ нашла се између „Сржи“ и „Пјесниковог праха“ коју
бих овдје окарактерисао чувеним стихом-насловом нашег претходника,
надреалисте „Лове а уловљени“.
Нова Павловићева књига, „Пјесников прах“ наставила је тим путем,
али је пјеснички посао свела на мање захтјевно поље, конституисање
говора и пјевања, кроз циклусе „Ријечи“, „Под окриљем стиха“, "Пјесма
у настајању“ и „Пјесник и његова пјесма“.
Ту имају мјеста и пјесме које на први поглед не дјелују као дијелови
поеме, али оне су дио истог концепта, истог пјесничког креда који је
толико очигледан да му готово и не треба претјерано објашњавање.
Полазећи од ријечи које су готово аутономне, готово као старинске
филозофске категорије, Паволовић у првом циклусу поставља темеље
свог језичког универзума који од прве пјесме упозорава на темељитост,
да нема мјеста нестрпљењу, да је пјесников посао истовремено
креаторски и записничарски, помало чак и цензорски. Он бјежи од
младалачког надреалистичког аутоматског писања, у свему види
смисао, чак и када га не тражи, чак и када га не види он је свјестан да тај
смисао мора да постоји. Тако посматране су исписане небеским словима
– то је рукопис демијурга, стога опрез, каже пјесник „трагај за својим
Словом“. Бавећи се ријечима, Павловић их пушта да се боре овим
свијетом, да живе свој самостални живот по коме ће он оцијенити јесу
ли за пјесника или нису. „Подметнуту ријеч испљуни“ – наравно, ако
можеш.
Циклус „Под окриљем стиха“ је одмак од ријечи, стварање прибјежишта, мјеста које ти пружа комфор који нигдје другдје не можеш да
нађеш. Посветивши више пјесама својим пријатељима пјесницима, он
води с њима стваралачки дијалог, али то чини и са сликарима.
Циклус „Пјесма у настајању“ даље разрађује пјеснички посао,
наизглед чисто физички често, у суштини увијек исти – записивали
ријечи и стихове оловком, пером, рачунаром, на папиру, папирусу,
камену станцу или у вјетар. Тако „Стихови у пепелу“ чекају да буду
исписани у неком другом медију, након свих пожара библиотека,
нестајања цивилизација, о појединцима да се не прича.
Ову пјесничку причу, Павловић завршава циклусом „Пјесник и
његова пјесма“ гдје се налази и насловна пјесма „Пјесников прах“ која
помало асоцира на Дучићево пјесничко завјештање. Ту је и изврсна
пјесма посвећена пјеснику Драгану Колунџији, у којој Павловић
пролази стиховима, временом, својим и пријатељевим лавиринтом.
Ову књигу, поред осталог, карактеришу необична поређења без
којих не може пјесник Павловић и то је управо она веза која држи на
окупу његово цјелокупно стваралаштво, показујући да умјетници увијек
вајају јед