Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 121

најбољим књигама поезије на српском језичком подручју, преко „Лова“,
до „Пјесниковог праха“, пратимо потрагу пјесника за вјечним Логосом,
оним који је на почетку Свете књиге и који је био прије свега. Физичари
би рекли да је ријеч о основној циглици од које је састављена васељена.
Пјесници говоре о тами прапочетка. Шта су ријечи људске, а шта ријечи
божанске? Какве су њихове међусобне везе? Ранко Павловић ту своју
потрагу најавио је нешто раније, једном издвојеном пјесмом у збирци
„Кости и сјене“, симболичног, мада дословног наслова, „Камен покрај
пута“. Дакле, камен који је све и ништа, на пјеснику је и његовом
читаоцу да пронађе сва могућа значења тог камена. Заиста, тим путем
кренуће у својим сљедећим збиркама наш пјесник.
Одвојивши се од оног инспиративног врела чији флукс је у младости
пјесниковој готово насилан, Павловић од збирке „Срж“, објављене у
београдском „Раду“ 2006. године, креће линијом скоро свакодневног
исписивања поезије као темељне интелектуалне дјелатности. „Срж“ је
састављена од пјесама о тачки, појму који се провлачи кроз пјесничке
игроказе сасвим конкретне, као пјесме-приче о човјеку, његовом јаству,
животу и смрти. „Срж“ је поема у којој су пјесме одјељци пјевања,
поглавља модерног епоса. Већ тада се могло запазити да је тачка
својеврсни логос, оно што је у позадини сваког догађаја, сваке слике,
сваке људске активности. Поред неизбјежног, сјетног Ћамила Сијарића,
чије су касне пјесме, евоцирале ту људску потребу за вјечним и
трансцедентним, као суштинским, оним што је остало пошто је све
отпало као мање важно, евоцирао бих касне пјесме Десанке
Максимовић, идући од њене темељне збирке „Немам више времена“.
Слично чини Ранко Павловић с почетка „Сржи“, у пјесми с насловом
„Шта ми још преостаје“. Земаљски послови, дакле, завршени су и пред
пјесником остаје још питање „Шта