Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 12

свога оца и његову склоност да потчини све око себе својој леденој
вољи.
Ако је он одлучио да му Сони по праву припада, заборавиће на све
што би могло зауздати његову жељу да има поред себе свог сина
јединца.
Насилност једног таквог изгнанства за самог Сонија сматрао је
занемаривом, а патњу његове мајке неизбежном али пролазном.
Нора и њена сестра су знале, у време када је мајка још чекала
Сонијев повратак, да она није сагледала размере те непопустљивости.
Отац је увек одбијао да пошаље дечака у Француску за време
школског распуста.
Јер био је такав, неумољив, ужасан човек.
Пролазиле су године и мајчина болна помирљивост беше награђена
само једним позивом за Нору и њену сестру да дођу у посету свом
брату.
– Зашто нећеш да он нама дође у посету?, викала је мајка у телефон,
лица наруженог од плача.
– Зато што знам да га ти не би пустила да оде, вероватно је
одговорио отац, миран, сигуран у себе, можда мало изнервиран јер није
волео ни плач ни вриску.
– Ма пустила бих га, кунем ти се!
Али знао је да она лаже, и сама је то знала и, задихана од бола, није
имала шта да дода.
Да отац никада не би желео да се оптерећује двема кћерима, да не би
ништа покушао како би их задржао код себе, било је толико очигледно
да им је мајка лако дозволила да иду тамо, шаљући Нору и њену сестру
као емисаре своје огромне ожалошћености, своје помало обезличене
љубави према једном дечаку чију јој је фотографију отац слао с времена
на време, лоше снимљену, увек мут