Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 113
човјек и предио (као код Ћопића), "дишу пријатељском рођачком
топлином". Поезија у којој су жуборили" срнини поточићи", хлопарали
млинови на учараним ријечицама дјетињства, прелијевале се бајковите
боје "везених мостова" и "везених торбица", пламтјело "вечно лето"
досезало је и нивое значајних умјетничких достигнућа, али је већ
сазрело вријеме за промјене условљено промјеном сензибилитета
савременог малишана у околностима све потпуније урбанизације,
технолошким напредком који се неминовно одразио и у свијести људи
особито најмлађим којима је била ускраћена радост "зелених брегова
детињства". Углавном, вријеме идиле је прошло и умијесто ње наступио
је период тражења и незадовољства, чак побуне. Она је ескалирала у
робусним стиховима "Тетке козе" (1977) у којој је "брђански копилан"
Рајко Петров Ного изврнуо чурак наопако и кренуо у одбрану дјечијих
(али и погажених људских) права у средини која га је гушила
затвореношћу, духовном учмалошћу и диктатом ћаршијског менталитета. Ногин протест био је усмијерен против тираније, лажи, неслободе,
инфериорног статуса дјеце која су, по мишљењу Тиберијама Улква, од
кад је свијета и вијека "најпотлаченија друштвена класа човјечанства".
Наравно, аутор "Козе "је на уму имао опште ослобођење од стега,
девијација, заблуда, залажући се за хармоничан и хуманистички развој
личности и слободу умијетничког стварања, говор истине и жешћи звук
дјечије пјесме..