Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 93
подно моста између мене
и рефлексије облака
зеленкасто ријечно дно таласа воду
пастрмке постају јата
па једу марљиве инсекте на површини
--Земља поезије, гдје не постоји плаћање пореза, заиста је најплоднија и
најбоље прехрањује. Пиво, храна и све лијепе ствари појављују се чим их
пожеле они који ту живе.
једва да чујем оловку док гребе преко странице дневника
око мене трава и грмље воде битку са скакавцима
и шуштавцима и зрикавцима и осталим ситним
животињама мрави и пауци гмижу преко мојих длакавих ногу
док сједим тако миран на овој клупи хтио бих да осјетим да сам
данас дошао први али то је баш тешко умишљање игра ега: колико
много људи овдје шетају своја тијела шетају своје псе
возе бицикле - вјежбају или негдје иду нешто
раде баш као и ја
--Иако природу поезије посједују сви људи, она је толико дугоко закопана
у прљавштинама свјетовне страсти да још дуго остаје непозната.
тако сам тужан што ово није моја музика
али и не баш представљам њу и краљицу
јесам ли довољно написао о акадији?
не бој се јер ми се то већ десило
похвала за дјело моју елоквенцију
сад не могу да напустим дом у покрајини
осим у случају службене државне посјете...
унутра миран сам без обзира колико се
покушаја око храбре шкотске
изведе на земљишту старе зграде владе
--Ако човјек зачепрка ствари у себи поезијом, на крају ће да досегне свога
змаја.
86