Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Seite 76
• разговор вјерника с онима који не вјерују.2
Разговор између вјерника исте вјере: Ниједна религија и религијска
заједница није благонаклона према такозваном одступању од
прописаних норми вјеровања (правовјерја), јер се сматра важним остати
у складу с вјерском традицијом из које се води поријекло. Овдје се може
уочити и колико званична (институционална) религија поштује личне
аспирације својих вјерника, а поготово данас, када је лична религиозност изражајнија од институционалне (''вјеровање без припадања'').
На овој, почетној, равни интеррелигијског дијалога тестира се
спремност вјерника за дијалог с припадницима других религијских
заједница, јер ''ако [рецимо] православни верници не умеју да воде
уљудне разговоре унутар себе, онда они још мање могу да воде трпељиве
разговоре с верницима других хришћанских вероисповести, или верницима других вера, или онима који не верују'' (Шушњић, 2004; 74).
Разговор између припадника различитих хришћанских вјероисповијести: Пошто данас, углавном, говоримо о хришћанству у множини, а
због великог броја деноминација и различитих вјерских заједница
произашлих из ове религије, нужан је њихов међусобни дијалог, јер
имају заједнички вјерски извор. Нажалост, то заједничко је више разлог
за сукобе него за међусобне сусрете.
Припадници различитих вјерских група с коријеном у хришћанству
углавном (пре)наглашавају оно што их дијели од других (нарцизам
малих разлика), уз негирање онога што им је заједничко. ''Хришћанска
вера је дијалошка у својој бити, јер хришћански бог не престаје да води
разговоре са својим ученицима, следбеницима, па и противницима.
Други се, заправо, и не види као противник или непријатељ, него као
допуна и супротност'' (Шушњић, 2004; 77).
Разговор између вјерника различитих вјера: Средином XX вијека
расте свијест о мирољубивом суживоту различитих религијских
заједница. У том контексту настаје екуменски покрет као институционализовани дијалог цркава.
У најужем смислу, екуменизам је дијалог између западне и источних
цркава ради могућег уједињења, док, у најширем смислу екуменизам
представља разговор између свих вјерника који припадају различитим
религијским и вјерским традицијама.
Предуслови за један такав разговор јесу, прије свега, одбацивање
апсолутизма и ексклузивизма, јер док год постоји мисао о ''изабраности
народа'' и (фундаменталистички) став о јединој исправности властите
религије, није могуће говорити о дијалогу и интеррелигијском сусретању. ''Дијалог никада не смије имати за циљ по сваку цијену хтјети
2
Треба нагласити да Шушњић искључиво говори о интерконфесионалном дијалогу,
то јест разговору између вјерника, а не представника институција.
71