Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 75
Ханс Кинг (Hans Küng), сигурно најзначајнији теолог данашњице,
инсистира на стварању такозваног свјетског етоса, то јест организовања
заједништва на темељима етичких правила која су жива и дјелатна у
готово свим религијама.
Он критикује и одбацује секуларни хуманизам, религиозност New
Аge-a и нових религијских покрета (јер не могу пружити једну етику
због догматског синкретизма на чијим темељима почивају), као и
сљедбенике модерних технологија, који једино размишљају о јединственом тржишту, што за посљедицу има разарање културе (Кüng, 2003).
Због тога интеррелигијски дијалог треба темељити и посматрати на
етичком нивоу, јер етичке норме и морална правила почивају искључиво на људским вриједностима које су заједничке већини религија и,
као такве, људима ближе него, рецимо, неки теолошки (или доктринарни) прописи.
Иако се већина религија и вјерских заједница разликују по својој
догматици и обредним радњама, оно што им је заједничко јесу морални
захтјеви које постављају пред своје сљедбенике. Јер у ''етосу су свјетске
религије међусобно ближе него у 'догми''' (Küng, 2003; 19).
Једном свјетском друштву у настајању ''не треба сасвим сигурно
јединствена религија и јединствена идеологија, али треба зацијело
неколико повезујућих и обавезујућих норми, вриједности, идеала и
циљева'' (Küng, 2003; 18). Зато, сматра Кинг, интеррелигијски дијалог
није пука конструкција, већ прије захтјев универзалног и плуралног
времена у којем живимо.
Претпоставке за интеррелигијски дијалог jeсу: међуљудски односи,
то јест повезивање и грађење таквих односа доводи до међусобног
уважавања и разумијевања; као и свијест учесника једног таквог
дијалога (који се не води само на нивоу институција) о властитим и
туђим религијским и вјерским слободама (Вукомановић, 2004; 88-95).
Дијалогом се настоји повећати шанса да се међуљудски и
међурелигијски односи развију у смјеру трајног мира, разумијевања и
сарадње; коегзистенције (живота једних поред других); и проегзистенције (живота једних с другима).
Ђуро Шушњић (1998; 2004; 2005) разматра четири равни на којима
почива (или би требало да почива) вјерски дијалог:
• разгов