Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 70

вама, а архитекстуални однос с документарним жанром (или поджанром
монтажног филма). Као што се види, питање одређења текстуалности
жанра ослања се на питање одређивања односа који чине текстове.
Погодност овог приступа јесте што жанрове не посматрамо статично, већ у систему размене текстова, а то искључује правила жанра правилима размене међу текстовима. Али, то не решава правила жанра,
према речима Жан-Мари Шефера: она замењују правила жанра правилима размене између текстова и не решавају питање односа текста
према свом жанру и жанра према својим текстовима.4
Под утицајем структуралне лингвистике, Кристијан Мец, у свом
делу Језик и кинематографски медиј, предлаже семиолошки образац по
којем је жанр замишљен као јединствен и непрекинути текст, отворен
према сопственом настављању. Тако ''жанр постаје 'група филмова'
схваћена као 'велики заједнички текст који произилази преко више
међуфилмских граница' и који у себи садржи одређени текстуални
систем''.5 Ово нас наводи на закључак да Мец у филму не види филмски
језик (филм је језик без језика), већ га замењује кодовима, у којима је
текст говорна јединица, а скуп кодова чини текст који одређује
јединствен систем тог текста.
Следећи даље своју анализу, Мец разликује три врсте кодова:
- неспецифичне, тематске и културне кодове који нису типично кинематографски, јер постоје и у другим означитељским производима,
- опште кинематографске кодове који припадају кинематографији и
који су заиста или практично заједнички за све филмове (кодови
мо