Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 55

пишу. Чуда неријешених задатака из математике. Најчуднија чуда
писама. Писама од којх се може направити и сарма и осмијех. У Ањиној
сузи лебде писма као рибице у акваријуму. А доље је утихнуло. Свих
петоро дјеце газдинске је отишло на спавање. Газдарица није госпожа
Евдокија. Штета. Штета. Штета. Дајем прстима да ме милују док
пишем. Дајем прстима да ме гледају. Овдје и тамо. Свугдје гдје нема
госпоже Евдокије. Газдинска дјеца се мешкоље у својим топлим
креветима. Замишљам како им објашњавам ефекат стаклене баште
носећи ону бубамару под њихове чаршафе док им се црвене хладни
носеви јер је дјецу немогуће наговорити да се покрију по глави.
Ксенофан каже да киосци и бутиге и бурегџинице имају умјетничког
талента њихови богови би изгледали као киосци, бутиге и бурегџинице.
Прави атриј тог малог кина био је киоск. У њему, наравно, сједи
увијек једна госпожа Евдокија. Хитри погледи к њој на путу у школу
бјеху прво младићко еросно уздизање духа ка свијету идеја.
Нисам осјећао дуг да ти одговорим. Не би било добро одговарати на
дуг. Ето сад је ту. Без дуговања и нешто је друго од reпlaya. Ваљда је
пlay. Forпlay.
И не само писмо. Хтио им је послати театар. Цигане. Госпожу
Евдокију. Петоро газдинске дјеце све с близнакињама. Брус Лија. Једну
пјегу бубамаре. Али да је врате.
Тај човјек улази у ту хладну собу. Умро му је отац. Он је та суза која
је још Негдје у оку ока. У својем јаком присутном неприсуству. У
јутарњем руменилу све дубље немогућности да истисне, да избаци, да
прогута, баци или погази... Нађе. Љетње пјеге бубамаре.
Поново сам читао о љубави. Јасно је то. Јасно је то, али је још јасније
да је то страшно. Јасно је то!?? Ах, како боли. Боли боли... Боли ли
овако и госпожу Евдокију као мене, као Антонија Гаспаринија? Некакве
цијеле чете непоклопљених манифестација губаве тврдоће свијета газе
по мојој утроби. Један реактор несмиљене боли преко свих граница.
Мислим да тако настаје црна боја. Тако настаје црно. Као почетак
љубави. Као онај моменат и простор када није јасно ко си ти заправо. Ти
сам или госпожа Евдокија. То преламајуће ломатање самог себе од
једног до другог. То је бол. Истрајати ту. Лежати. Удвојен. Мислим да
сам разумио могућност разумијевања, могућност из једне пребогатости
плодова из које ври и само умјетничко дјело. Али заправо ја хоћу
екстазу! У тим тренуцима не марим за херменеутику једног увијек
присутног себе-заваравања које се назива идентитет и која ми јасно
говори да је екстатика у мени и да је не требам тражити негдје у неким
очима, привлачити је погледом на сненим увојцима непознате дјевојке
што чита поезију. Не тражимо трансценденцију гледајући на свијет она
је услов загледања. У прстима чами једна глад. Глад која их тјера да
52