Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 50
прстенове штапа завршавала у блиставим намотајима шпуле на роли
Shakespeare или D·А·М Quick.
Поточне пастрмке са црвеним и црним туфнама гордо су и
непомично лебдјеле испред каквог камена или тик изнад седрене плоче,
углавном ближе другој обали, и бучно би се избацивале гутајући
крилате мајфлинге, што би падале на воду у мишји сутон. Од њихових
избачаја настајали су титрави обручи који би се постепено расплинули
на мирној површини као колутови духанског дима у зраку самачке собе.
Доласком ноћи, изнад Унаџика летјели би вилински коњици, плавоцрни мужјаци и зеленкасте женке. Лаки ријечни хусари подржани
какофонијом сова, кукавица, славуја. Ријека би пјевала ноктурно.
Ја сам од хлорофила
Сваке године, крајем аугуста, у мајкиној авлији што се спуштала низ
пјешчану обалу према ријеци, бујао је коров с блиједоплавим
цвјетовима. Латице су им биле јасно одвојене једне од других као
предњи зуби Омара Шарифа, тако да су цвјетови сличили пропелерима
напр