Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 48

Звијезде, пужеви и рибе
Земаљски сам астронаут и знам да никад нећу успјети напустити
атмосферу. Кад бих барем могао плутати безваздушним простором, па
макар и закључан у дрвеном сандуку с једним округлим прозором,
можда бих тада рекао: Planet Earth иs blue, and ther's nothиng I can do...
Слатки снови!
Направим телескоп од дланова и посматрам како Вечерњача
посљедња напушта своју стражу. Љето није вријеме за умирање,
причали су јуче старији људи загледани у матицу ријеке с Дрвеног
моста. Премда се звијезде трну као што душе напуштају тијела.
Изненадно и брзо. Сањарим да ми срце лупа у дослуху са далеким
галаксијама. Ишчекујем праскозорје да се извучем испод мајкиног
тешког јоргана, којег чак ни у јуну не напушта хладноћа, јер не могу
дочекати тренутак када ћу навући бермуде и еспадриле, попети се
бетонским степеницама, разлоканим кишом, и доћи до маховинастог
потпорња на којем су наранчасти пужеви голаћи остављали
слинавосјајне трагове. Зидови мајкине куће су широки и топли, јер је у
њих уграђена ријечна седра. На зиду изнад моје главе виси сат и
казаљка шепаво куцка преко неразумљивог натписа Temпus Vulnera
Curabиt, и кад год прочитам те ријечи смањим се као откухана кошуља.
Балава тијела пужева понекад изгледају тамнија; црвена и мрка због
студене завјетрине коју праве издужене троспратнице, а послије
провидна и жућкаста под сунчевим зрацима, што искачу изнад росом
наквашеног цријепа највише куће у комшилуку која ми изгледа као
средњовјековни дворац из којег нико не може изаћи сретан. Са његових
прозора тугаљиво ме гледа вршњак напаћен болешћу прераног старења.
Црте његовог лица одају мршавог старца који има очи безазленог
дјечака. Маше ми и смије се са прозора који га уоквирује у икону.
Вретенасти бескућници израњају из пукотина у које се завлаче танки и
мекани прсти маховине. Њихове антене стидљиво испитују јутарњи
зрак. Хладан скалпел. Када их дотакнем, брзо се повуку унутар главе, и
пуж престане развлачити љепљиву бразду иза себе. Ону бразду коју ће
сунце претворити у малу цесту дугине палете, спектралну голготу на
којој нико неће бити разапет. Мекоћа њихових тијела била је потресна и
њежна, па сам их волио и жалио истовремено, не разумијевајући како
мекано тијело на подневном сунцу може постати суха беживотна каша.
Онда бих невољко схватао како, ипак, и они имају свој крај као и свако
друго живо биће.
Овај ритуал понављам сваког јутра све док се не деси мистериозни
догађај. Неко педантно згули маховину с потпорног зида, и пукотине на
њему залије малтером. Нема сумње, убица природе је надобудан човјек,
чангризав и болесно вриједан. Два дана жалих пужеве и убрзо их
45