Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 42

''Све те ваше трице. Ништа не разумијете. Ради се о љепоти. Љ Е П О
Т А. Ту између ње и Ван Гога нема разлике. Обоје су давали љепоту
свијету. Он кроз платна, а она бојама свог живота, самом собом. А сад је
нестала'', казао је, окрећући главу од човјека насупрот.
''Ако ћемо говорити без кулиса, ви сте прави убица'', тихо је
проговорио љекар.
''Ја...''
''Да, ви, огрнути плаштом своје тобожње љубави. Ви сте тај који
ништа не зна. Оптужујете мене да сам посегнуо за ружом и убио је
тиме, а шта је са вама. Испили сте је, исцрпјели њене боје, њен живот.
Никада вам није било доста...''
''Причала вам је о мени?'', упитао је несигурно.
''Није морала, било је видно. Сад видим да сте тај крпељ на њеној
кожи били ви.''
''Али, она...''
''Није се бунила, је ли тако. Па видите, она и ЈЕСТЕ била посебна, јер
није препознавала знакове узбуне. Њена природа јој је налагала
одсутност опреза. Тако је била саткана, да ће радије исцрпјети свој
живот, до крпеља згулити са коже и уништити га. На неки чудан начин,
било јој је жао и крпеља...''
''Ја...''
''Морали сте разапети. Ништа се ви не разликујете...''
У моменту није више слушао, јер му је синуло.
Стајала је наслоњена на дрво, у близини ријеке. Било је то њено
омиљено мјесто.
''Не могу да замислим ЈЕДНУ боју. Ту црну, јудаистичко црну,
исламско црну, хришћанско црну, понекад гарнирану с бијелом, те
одоре непојмљивих контраста. Како неко може да живи у црно-бијелом
свијету и подразумијева да остали слиједе...
Абрахамова дјеца би требало да шире боје.
Погледај, на примјер, Исуса. И оне који су га славили и славе. Или
оне који не. Сви они једнако нису могли поднијети рапсодију боја коју
им је он нудио. Боје су их жестиле и засљепљивале. Нису они свикли на
толики интензитет, те мале кртице које копају под земљом. Боје су само
биле свједок њиховог суморног свијета, њиховог унутрашњег свијета.
Ма колико им се н