Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 176

другостепеном језику, како га је дефинисао Лотман. Пјеснички исказ
постаје изразито једноставан и чист. Тај исказ не трпи непотребну
кићеност и сентименталисање, већ своју снагу црпи на самом извору из унутрашњег, исконског богатства српског језика, који као такав
постаје кључни носилац ове поезије. Кључ преобразбе, тј.
преобликовања језика у поезији Тање Ступар-Трифуновић, лежи у
једном наизглед парадоксалном поступку: она тежи, у највећој мјери, да
свом поетском језику одузме метафоричност, односно управо оно што
чини његово најјаче ''оруђе''. Конкретан разлог лежи у томе што њен
пјеснички језик функционише преко јасних, чврсто постављених
одредница, између којих пјесникиња успоставља односе према себи и
свом пјесничком ''ја''. Зато њен језик тежи да буде што више фиксиран у
појмовном смислу, тј. да сачува основну функцију да саопштава, а
метафора би га нарушила својим богатством пренесених значења.
Илустрације ради, цитираћемо двије пјесме: (''Враг'') - Шаљивџија/
Једноставан/ Има рогове/ Људи га углавном воле/ због неозбиљности/
Понекад прошеће улицом/ Носи шешир/ Смјеши се/ Крезуби/ Опет ће им
нешто подвалит/ Зна људе/ Наивчине13; (''Анђео'') - Долази понекад/ По
позиву/ или случајно/ Очевици кажу/ да има крила/ Лута по бескрају/
докон/ Добар је/ Привиђа се по/ зидовима прозорима вратима/ Јавља
ружне и/ лијепе вијести/ о смрти и рођењима/ Тјеши/ Избјегава врага/
Иде заобилазним путевима/ Чуде га људи/ Збуњен је14. Очигледно је да
пјесникиња покушава да проникне до суштине појма који је објекат
њеног интересовања, постепено га разлажући на елементе који ту
суштину најбоље исказују. Пјесма се изражава кроз низ наизглед
спонтано повезаних особина, које логично творе јединствену и
компактну слику. Стваралачка функција језика у тексту, тј. начин на
који чињеница (факт) долази у стадиј умјетничког остварења
(артефакт), остварује се преко садржаја пјесничке слике. Јер ''прави
ефекат слика свакако се једним делом налази у њиховој релативној
видљивости, и он је пропорционалан у односу на оно што иначе ствара
језик. Али још много моћнији је овај ефекат у изазивању изражајне
садржине''15. Тања Ступар-Трифуновић не креће од мотива који се
проширује у широку скалу значења, већ нуди унапријед створени оквир,
оличен у својој спољашњој предметности, да би ту уоквирену слику
разложила, продирући у срж, разголићујући је, да би тек та откривена
суштаственост исказала значењско богатство.
битно, нешто што избегава празно и сентиментално извикивање речи, а жели да нам
понуди пријатељско уточиште у истинском језику који зна за скривене сенке живота.''
13
Успостављање равнотеже, стр. 37.
14
Ibid., стр. 38.
15
Волфганг Кајзер, Језичко уметничко дело, Српска књижевна задруга, Београд, 1973, стр.
141-142.

167