Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 172
есенцијалне капи вјечности које капљу из времена свеобухватног
људским чулима а падају у ванвремено, океане несвјесног, доступне
ријеткима и изабранима. Било да пишемо или читамо, сви смо уздаси
ријечи које кроз нас траже своје поријекло. На тим путевима, без
бројних искушења нема утјехе, а без утјехе ни искупљења. Привлачност
свакодневице и религиозности којима смо окружени као да нам говори о
потреби за великим болом и додирима несреће, како би ишли у корак с
данашњим свијетом којег више него икада обликују невоље. Поезија се
не намеће, она је ту да је уочимо, као сићушни, али неуништиви
свјетионик, љупки горостас пријеко потребан у олујном времену у којем
тежимо барем вијеку љубави.
163