Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 171

У пјесми Дозивање честицама уочљиво је расипање времена које са
собом (од)носи вољено биће. /Осипаш се по пољима/ дозиваш ме
несаницом/ путујемо латицама/. Одумирање универзалних вриједности
са собом неповратно носи и губитак драгих особа које зраче топлином,
као што у пјесми Нико више није млад земљотрес представља вишу
силу, ненадану страшну катастрофу која немилосрдно уништава
Бањалуку и њене становнике, долазећи под плаштом магле, непримјетно
попут искусног злочинца.
/У ритама жуте магле/ усне тражим а мре град/ под нама се земља
макла/ смртна скала по Рихтеру/.
Земљотрес прави без имало (са)милости крваве и непреболне резове,
/рез од стакла/ усред срца/, а обични људи су игром случаја само нијеми
посматрачи, само најјачи и највољенији остају у центру ужаса, чекајући
смирај и моћ љубави, уочљиву у пјесми Магична моћ.
/Алхемија љубави/ можда сан/ из једне главе расцвјетава се у другој/.
Дакле, све оно што човјек снива расцвјетава се једино у драгој особи.
Очи заљубљеника су попут огледала, а гласови су музика вјечности.
Неостварив је сан који се сања сам, жели нам поручити пјесникиња.
Најуспјешније написан и најдирљиви циклус јесте Тихи плач.
Пјесма Засједа води нас испод неба, у нас саме, односно у нашу
суштину.
/Годишња доба на кичми разапета/ и још ко све неће/ завирити испод
неба/ да ми ребра покоси/ на коси висова/.
Град поједених птица вуче се кроз рат а несрећа у њега упире
мртвачким прстом. Бањалука постаје град сумњивица, непогода без
мушке главе, град Глад.
Пјесникиња у посљедњој строфи излива из свог срца и душе
апокалиптичне стихове:
/Ово је ратни Збогом град/ земљонебеска ругалица/.
Птица пјева у пјесми Тихи плач /кроз труп птице грабљивице/
никакав дом не види нас/, као и у Огледалу. Стихови /све се види као на
длану/ много лишћа/ мало коре/ цвркут топлих нејасноћа/ опомињу нас
на сљепоћу крај властитих очију, те да није довољно себе сматрати
човјеком, већ се трудити да то заис -