Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 167

Поступак изокренуте перспективе шокира читатеља (''зуби су слани
пси/ из њих не цури лавеж/ већ дан''), а из прогнаног мрака лирски
субјект је растрган кошмаром те исте ноћи гдје је Самоћа оваплоћено
биће, оно које стеже крвоток, ломи тијело и дух (пјесма ''Самоћа''). Овај
Бањалучанин чупа и сади своје градољубље, у повратку Б према А
дотиче срастање с градом у окруњеној метафори: ''она више није град
већ твој крвоток/ раскошна житница/ ријека са триста хиљада уста''
(пјесма ''Пер аспера ад Бањалука'').
Први циклус ''Раскршће'' упознаје читатеља с ауторовом
интензивном лирском страшћу. Тако увиђамо да је ријеч о пјеснику који
дан граби шалицом каве уз шетњу по граду, у свом бићу, гдје израста
тисућу најезди побуна и мотива под шкрипавим звуком пера. Верси се
рађају с отвореним капцима бубњева ''са шест чула'', гдје дивљење
јењава пред Сфингиним ''пропињањем на задње шапе'' (пјесма ''Нобеловци хватају златну Сфингу'', те пјесма ''Рођење бубњева''). А жена у
овом циклусу уоквирује страст, жена се куша у башти ''рајског колача''.
Стога је она надахнуће и покретач вриједних жртвовања, подмлађивања,
поновних рађања. Међутим, то је снатрење само привид комуникације
са ''црним витезом'' те је жена овдје - пропуштена шанса (пјесма
''Башта''). Пјесник умије спојити мисаоност са сочним мотивом жене те
тако саградити монументалне тематско-лирске мостове властите
поезије: опипава смисао живота, континуирано дотиче ''месо'' тог истог
живота, говори гласним грлом у ухо, јер ту је човјек, прво под
ослушкивањем а затим громогласношћу шантићевски агонијског топота
коња, и сретан уздах ''савршене потковице'', а на прохладном
кондензирајућем стаклу преноси млађем да живот мора растргати иначе
ће живот растргати њега. Жена се мора ''намирисати'' са свим својим
умијећима и љепотама. Тако се постаје бесмртним (пјесма ''Двобој'').
Већ у другом циклусу жена има опипљиву кожу, те се у лиском
субјекту јављају вапај и чежња, усковитлано обећање које порађа
разочарање, оскудну бол која би могла прерасти у вјечност, али која
истовремено у једној ноћи може катарзично нестати, након чега слиједи
сигнализирајући оптимистичан почетак (пјесма ''Ноћас киша пада у
свим градовима свијета''). Занимљиво је ауторово запажање: с
Индијанцима изумире сувремени човјек, људска раса, а у
полисемантичкоме кругу - изумире све оно лијепо, грациозно и
узвишено у самоме човјеку. ''Њихове стреле одапете/ пашће међу нас/ за
неколико деценија''. Одапете стријеле - пад је неминовност (пјесма
''Зашто су изумрли Индијанци''). А што је за њега свијет верса?
Поистовјећење, суживљена патња обојена страшћу, кушање горчине
''аквастиха'', хумус, земља распршена по папиру осамљене пјесникове
душе... ''Умјетним дисањем вратити сунце/ бисерграфитне једрењаке/ и

158