Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 164
физичку љепоту коју je управо њему одлучила да утрапи за највишу
могуђу цијену. Али, пошто ту цијену није могла да "избије", умјесто
њега, одлучила се за профитабилније занимање "краљице тротоара".
У односу то двоје људи од самог почетка нешто шкрипи. Најприје,
то je њихов сусрет и контакт који се дуго остварује само електронском
поштом. Посебност je и у томе што се њихова преписка одвија на језику
који je обома стран. To одузима писцу могућност откривања нијансиранијег приповједног умијећа, употребе језика, његове флуидне супстанционалности и несагледивих домета изрицаја. Умјесто раскошне
резбарије у природном материјалу, језик je овдје само сировина, кртост
тек незнатно обликована тврдим замахом сјекире. И док се он, на туђем
терену, бори да своју мисао заодјене прецизнијом формом, украси
крпицама инвентивнијих поетских метафора, она остаје у свом дрвеном
оклопу који добро скрива прорачунатост и унутарњу празнину.
Користећи се посебном технологијом, у суштини редуцираног језика
(Пајо Канижај, својевремено, лансирао je "супериорност погрешног
језика"), Миленић je опет направио једну парадоксалну бравуру.
Пожелио je немогуће: испричати причу скоро без ријечи ("пјесме без
ријечи" нису никакво чудо) и у том вакуумизираном простору остварити пун и цјеловит лик, човјек
2