Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 141

У мислима ми је глава Већ лежала на јастуку Загрлио ме Нисам се бранила Тамо ниси деловала тужно и замишљено Није знао да је синоћ уместо мене Неко умро Пољубио ме у оба образа Не би требало да ходаш тако улицом Личио је на мога оца Растали смо се нагло У руци сам имала телефон са откуцаном поруком А у ногама тежину асфалта Изнад себе звезде са исколаченим очима ШТА БИ НЕКОМ МОГЛА ЗНАЧИТИ ТРИ САТА МОГ Ако се делимо по свом односу према категорији вечности То је зато што смо недорасли цинизму живота Прохтело ми се да тумарам узалудно Не тражећи одговор него право питање Уместо тога Указао ми се својеручно састављени оф У којем стоје све саме некарактерне квалификације Помислих Граматика никад није имала успеха у сређивању времена 134