Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 135

Слапташе се радници
са мотикама између ногу
мрљани, лаврње, пландаши
мрљави само чепају земљу.
Ископали би ти око за њиву,
мрљани би радо да клизну
да обрљају иверје вриједно,
лучоноше восак да тискају.
Распучише се бразде, бусење
туцам га и тучем ушицама,
од умора пустам глас
и из грла кап своје воде.
Залегнем у кревет од лала
ноге положим у мирисну мочвару,
увијек проналазим вријеме
за вечерње са њом бдијење.

ЗЕЛЕНЕ ХЛАЧЕ
Ниси знао,
да ли је облачно или спарно
ходала је по кармину свјетлости,
зелене хлаче је имала.
На улици од цаклећих стаклића
киша је на махове рондала,
по квасцу доброг лебца
моје глади.
Заљубљен гузоња гледа,
у кишобран који она врти,
рече јој много.
Само не знам јесам ли,
био поред ње или чуо пјесму,
коју сам осјетио јасно.

128