Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 130

Покушао сам им све представити живо, али били су исувише мртви.
Рекли су ми да се грију на хладним одбљесцима екрана у ноћи.
На жмиркавим прозорима.
И тада сам попиздио.
Као водитељ у телешопу, нудио сам им Ћеле-кулу, Зејтинлик, Николу
Теслу, Јасеновац, православље, мост на Дрини, Обод, дванаест беба,
ћирилицу, прасетину и храст, Книн и Вуковар, и Сарајево, и Омер-пашу
Латаса. И Косово, и Метохију.
Залуд.
Узео сам им зато по долар, и јутрос сам богат човјек.

И-Є
Мој језик шиба, грчи се и стеже.
Дивљи и мишићав, као коњски врат.
Он кида коноп који њега веже,
И ломи зубе који ће га клат'.
Тегли грађу за ћошак мога имена.
Бронзаном руком, чеше ми потиљак.

ЗАШТО НИЈЕСАМ
Пропаде држава
И пандур на углу нема више свој!
И ако то може ко мртвац спава
И ухо и мозак је смото ко?

ИМАМ ВЕЛИКИ НА ДУШИ
Па зато сад стојим ко каква, пушка
Волим државу што се гуши
Прљава и бушна као свињска њушка

123