Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 10

''А ствари су одвећ сасвим довољно отужне па не мораш баш још и
да гледаш како твоја дебела маметина носи одвратне тренерке.''
''Најгоре од свега јесте што дијете те жентураче и није толико
болесно. Чак и не болује од неизљечиве болести. Лежи тек на трећем
спрату.''
''Да, да ми је видјети да је њено дијете на четвртом спрату као наша
дјеца, тек како би огавна тад постала.''
Слушајући њихове гадости, смогао сам снаге да се придигнем и
изађем из прегратка. Били су саблазнути када су ме видјели, занијемили
су и стајали непомично. Није се чуо нити слог. Претпостављам да их је
било стид што су саздали тајну блаблаоницу од неколико тромих дасака
и јефтиних чавала својега бола. Могао сам закуцати смртно озбиљан
или подједнако смијешан коментар, па сам одлучио да оперем руке
веома споро, пажљиво се старајући да сваки прст буде беспријекорно
чист. Након тога, сушио сам руке спорије чак и од самог прања
користећи по један убрус за сваки прст, а онда сам усмјерио поглед ка
тој двојици мушкараца. Помно сам проучавао њихове углове и облике
као да полажем тест из геометрије.
Готово да сам узвикно на њих. Хтио сам да се из свег гласа продерем
због њихове површности и прљавштине која је једино личила псећој
замазаној здјели. Али, дођавола, њихова су дјеца