Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 72

Оља Ивањицки
ЗИД
Као мале расуте кристале времена,
Сакупљам заборављене успомене
Са зидова кућа у којима делим
И њих и себе и неко заједничко време,
Као обред и ходочашћа
Оног који верује у себе, у Бога,
У меру животних сокова.
Ја сам на туђој земљи, опет.
Ако сам поделила себе на два паралелна тока,
Онда један од њих тече ту негде,
Јер су и они били негде на другом тлу
Паралелни као мали расути кристали.
Вал који нараста,
Страх пред вратима лифта која се затварају,
Метална, тешка, као сеф
И трезор у исто време.
Идеална ситуација ако се не отворе.
Удахните дубоко, немојте дисати,
Нешто са вашим плућима није у реду,
Дишите дубоко.
Зид у кући Аиде и Боба Нормана у Вашингтону.
Посматрају ме моје слике, цртежи, потези,
Идеје, лица, облици нечег постојећег,
Линије саме себи сврха,
Знаци за сутра,
Енигма и за мене саму.
У радњи неочекиваних предмета,
Измешаних без реда, као геолошки слојеви,
Онако како су пристизали и остајали,
Хаљине, ципеле, књиге, машне, подвезице,
Где су на гомили измешане људске приче,
Трагови добрих старих времена.
Предмети дугих трајности,
Које не можеш да бациш,

71