Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 42

поновила те податке о Јеврејима, од којих су већина били њезини
рођаци, да их је Алберт доживотно запамтио. Као дијете Нона га је
успављивала причама о Јеврејима које су њему личиле на бајке, о томе
како су били протјерани из данашње Палестине, како су њихови преци
дошли у Шпанију и као су се, да би сачували главу, склонили у Босну. Дошли на конак, а остали доживотно - почивала је своје казивање Нона.
- У Бијељини нас је пред рат (II свјетски) било равно четири стотине.
(Наравно, ова цифра није историјски релевантна, мада је приближна, а
Алберт који није знао бројати више од десет, замишљао је кад Нона
каже "четири ститине Јевреја" да је то као један прави људски мравињак
који се неда пребројати). - У Тузли је било округло триста и педесет потврђивала је и климала главом Нона. - У Брчком је било равно 200. И
сви смо имали своје радње, пазили смо се с комшијама и нико нам није
сметао, нити смо ми сметали коме. Али, ђаво би га знао, никад не знаш
с које ће стране ударити олуја и све уништити - често је говорила Нона.
Присјећајући се тих разговора, Алберт се у себи питао да ли у Брчком,
Бијељини или Тузли, па и цијелој Босни, данас више и постоје Јевреји.
Знао је из података с Интернета да у БиХ постоји Јеврејска заједница,
али био је сигуран да су Јевреји у Босни пред нестанком. Оно што није
успио II свјетски рат, остварио је овај у Босни који је трајао од 1992. до
1995. Додуше, Јевреји нису били убијани, али су били присиљени да
оду, тако да је по први пут у својој тисућљетној постојаности Босна у
ситуацији да остане без једног од четири камена на којима почива њен
темељ: без Јевреја. Ако овај камен из темља буде нестао, питање је само
који је идући народ у темељу Босне на реду.
Припреме за вашер почињале би данима, па и тједнима, раније.
Нонина сестра Зилха, која је становала преко пута, барем пет пута би
чешће долазила Нони на каву уочи вашара, него иначе. У кућу би
увијек, на преноћиште, дошла и родбина из Тузле и Брчког. И Алберт је
имао своје припреме. Мада је био стидљив, сваки динар од гостију који
би добио одмах би остављао под тепих испод свог кревета. Враћајући се
из дућана нешто сиће би задржао код себе. Нона се правила да ништа не
примјећује, мада је знала рачунати као Ајнштајн. И онда би одједном
почело чудо, урнебес, невиђена стрка, фрка, гужва, галама и халабука.
Од ујутро до нав ече улицама су преко звучника грађани позивали на
"зид смрти", "бокс меч стољећа", "бинго од милион динара", "највеће
свјетске циркуске звијезде из Италије" и невиђену атракцију - пола
риба - пола жена. Тих десетак дана, колико је вашар трајао,
становништво у Бијељини и ближој околини скоро би се удвостручило,
а бука се чула километрима око Бијељине. Имао се дојам да нико није
спавао тих десетак дана и да су сви као у неком трансу, усхићењу,
радосној хипнози. И право је чудо како се нису дешавале несреће.

41