Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 2 и 3 | Seite 48

hутевМ

примјер

у

Индији,

Бог

наставља

да јача,

дословце

у

хиљадама

различитих облика. Тако ако говорим о животу након смрти, говорим о

оrраниченом, личном смислу
давно,

и

као

моrућностима

резултат

које

-

тога

нуди

мој смисао Бога је престао да постоји

примакао

сам

надреализам,

се

великим

модернизам

креативним

и

њихови

насљедници, оне филозофије и естетике рођене из схватања да, како је
Карл Маркс рекао, "све што је чврсто нестаје у ваздуху."
Није ми се чинило, међутим, да ме моја безбожност, или моја пост­
божност, морала неизоставно довести у конфликт с вјером. Заиста, један
разлог мог покушаја да развијем прозну форму у којој чудесно може

коегзистирати са свјетовним,

било је управо

моје

прихватаље да

појмови сакралног и профаног морају бити истражени, што је више
могуће без предрасуда, у било ком поштеном књижевном портрету
начина на КОЈИ егзистирамо.

То ће рећи да би најсекуларнији аутори требало да могу да представе
дирљиви портрет усрдног вјерника. Или, другим ријечима, никада
нисам осјетио потребу да тотемишем свој недостатак вјере и да од тога

направим нешто због чега бих ратовао.

Међуrим, сада моју слику свијета нападају. А како осјећа~ обавезу
да браним кљижевне премисе и процесе, за шта сам вјер