Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 2 и 3 | Page 42

hутевМ

''Никад више", обећава ми календар залепљен на чело.

Ваздух ме обавија честицама утехе, и струјим, унатраг, цестом
времена. Жудна. Чедна. Мазна. На-око податна. У пределима сад и пре .

. . .а онда ...

две главе углас вичу:" Мајко''.

Будим се из себе. Претачем у њих.
И гле, сећам се: они су ми дали Мир. Мекоћу. Тек после њих осећам

мушку сен на свом телу. Тек са њима почиње моје женско бивство.
Што сам сањала, добило је облик тек са њима.

Ухваћена у кругу од јесам и бејах, корачам од себе до себе,
остварује м се. :. ћутке.
И немам куд.

Руке мојих синова што трепере у мојим шакама, одређују ми
кретање.

Дивна сам зато што сам им дала светлост КОЈОМ су ме

обдарили.
Како

бих онда, могла

и помислити

учинити

нажао

било

шта

ЉИХОВОМ оцу?

УВЕК ИСТО
Прво

су

се

поделили

у

два

табора.

Огрнули

привидом

равнодушности и помешали. Да заметну траг.

Потом су разјапили чељусти, рикали, балили, бљували презир једни
на друге.

Седећи једни до других.

·

После су се правили да им је свеједно чекајући да друга · страна прва

објави линч.

.

Напољу је мирисао вечити опијајући ваздух маја. Комад ноћи вирио

Је кроз кључаоницу смисла. Чекао је да се врата отворе сама. Да
преплави умове, затоми срца.

Ипак, однекуд је вирила Атена. И просувши зрна достојанства
одагнала заслепљеност. За трен.

За трептај ока. Рекла бих: срца, у бољим околностима. Но, чинило се
да је острашћеност долазила из незнаних предела ноhи. Не из црвеног,
дивно пулсирајућег меса у грудима.·

Месец је жуrио лимуновом бојом шнрећи мирис опорости. Још мало
су урлали, па .замуКЈiи.

Мрзели су се безгласно. Дахтали.
Стајала сам са стране. Рекох:"Хајде да разговарамо." Мислећи: да

поделимо овај трен мириса који ће ишчилети неповратно. Хајде да
nостанемо пријатељи. Можда. Хајде да дотакнемо време. Чујте како се

41