Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 2 и 3 | Page 41
hутевМ
неоправданих одустајаља. Не толерише се болест. Свакога дана тело,
атом времена, понавља сугестивно у себи: здраво сам, здраво, здрав ...
И трчи. Време је она дивна реч што као чежња юъуча кроз тело.
Убија га, одржава и храни. У исти час.
Нема сутра. Нема други пут. И сви то знамо. Трчимо. Трулимо.
И чекамо наду која ће спознати грешку. Зауставити трку. Белом
светлошћу убрати копрену заборава из нашег сећања. Да, има места у
нама. Време, бело неименована, скутрено чека да нам махне. Топло
испред очију: ту сте. Дишите, чудите се, не померајте.
Понекад, тело, за које _мислим да је још гипко и вечно, прожму
жмарци. Слути да овај напор са преласком на знак, није његов живот.
Да љегово време чека. И да ће живети, живети ... пунити плућа бокором
мириса тамо где магла није смог. Покошен травњак усnут пробуди
предео маглине, пре почетка трке. Тело дише. Опет мисао налеће,
између два трептаја на семафору. Ја, ово сам ја?
Пали се зелено. И тело јури, између разнобојних покрета кишних
одежди,
измешано
са
мирисима
разних
покрета,
стешњено
мислима
других, јури. Дајте, простора!
Понекад, кад нема костобољу, тело уз благо затезање бодро певуши,
креће се као трачак беле прозирности. Дивно је живети у меrаполису.
Невидљив си. И вечан. Кад посустанеш нико не примети. Дакле,
ниси ни испао из игре.
Да, то је та сабласна и опијајућа лепота. Град даје привид вечности.
Смртје само реч, црна.
Мастиљава у новинама. Не видиш, не осетиш ничије присуство нити
одсуство. Све траје. Силно и грчевито.
Ах, да. Време. Истекло је. Не вреди
А тело! Ко ће
ra носити још
ra објашњавати. Више.
.. све то време .. до светлости.
ПРЕВАРА Моји синови имају потпуну власт над мојим животом.
Јесен је. Четердесета. И још бих да лутам. Маглено поред мене
пролазе мушкарци. Понекад пожелим да се закачим за руку некоме.
Одведем га на реку ... и опсеним. Ништа више.
Растачем се у свему где јесам. Кад сам добре воље.
Понекад, блу дим улицама пожудом. Мамим очи оних што траже.
Нема разлике између господина у оделу и радника у комбинезону.
Сви ме пожеле. Само кад пустим жудњу испред себе.
Јесен је. Мами у бестежинско. Обећавајуће, вечно. "Имам времена за
све," виче у мени бела светлост коју од рођења разазнајем као бит.
40
.