Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 95

ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА

колико глумимо једни пред другима. Рушеван
свијет субјекта главне јунакиње романа Фрида
или о боли, произлази из њеног осјећаја
непотпуности. Њен идентитет и субјективитет
ће се нанова градити из деконструкције
живота и објавом постојања путем
аутопортрета. Фридина моћ је у њеном тијелу.
Нисам чак била ни обичан инвалид, него прави
freak-show. Брката жена с цијелом
цјећарницом на глави, одјевена као за смотру
фолклора или циркуску представу. ...
Естетика, а понајвише егзотика, послужиле
су ми успјешно као протезе. Била сам добра
глумица. Само што је у мом животу све оно
видљиво било лажно. ... Требало је то моћи
насликати. Моје су слике водич у свијет
приказа и двозначности. Сликање ми је било
једино сигурно уточиште, мјесто истине.
Једино мјесто гдје сам истински постојала
(ФБ, 2008: 93). Аутопортретисањем открива се
снага самопоуздања, а имплицира потрагу за
цјеловитим идентитетом, јер њен је био
рушеван, деструисан захваљујући тјелесној
болести, измученом тијелу, дубини
отуђености. Касније је постала брутална и
изравна. На тим сликама више није била
лијепа, само чудна. И није заводила, само
изазивала пажњу. Њена лица су постала
укочена и озбиљна, истакнутих јагодица и
наглашених обрва, као да су исклесана од
камена. Црне очи гледају у човјека или мимо
њега. Знала је свјесно претјерати у грубости
аутопортрета. Говорила је погледајте ме,
жива сам, боли ме. Осјећала је као да на тим
сликама сама себи исписује потврду о
постојању: једна, двије, три, четири... (ФБ,
2008: 50-51). На њеним портретима лице је
приказано као маска, док остали дијелови
тијела су приказани уз помоћ орнамената и
амблема. Маскарада постаје модус уписа
којим су траума од повреде и њене последице
негативно уписане у метафору. Маскарада је
ту да би се уклонило сећање на заувекупамћено, заувек-поновљено трауматично
детињство самог субјекта. Сусрет са смрћу
у дјетињству Фриду упознаје колико је
окрутна борба за живот. Бруталност дјеце у
школи је побјеђивала прикривањем
недостатака. Као дјевојчица је добила
чизмице које су постале статусни симбол. Тек
су нове и по мјери израђене чизмице

уравнотежиле њезин ход. Али не и карактер,
већ обиљежен пркосом. Чизмице су је учиниле
важном: била је тако мала, а већ их је смјела
носити, баш као да је већ госпођица (ФБ,
2008: 11). Славенка Дракулић се још једном
враћа мотиву чизама када је већ наглашена
прекретница која је овјековјечила Фридино
формирање идентитета и артикулацију као
умјетнице, жене која претражује свој
унутрашњи, психички живот, креативни дух.
Уз протезу добила је на дар од најфинијег
телећег бокса са звончићима извезеним
златном жицом. ... Загрлила је нове чизме као
дијете нову играчку. ... Нове црвене чизме
поослужит ће јој да сакрије протезу. ... Кад би
обула те чаробне чизме, да, тако их је звала,
учинило би јој се на тренутак да је опет
цијела. ... Њени кораци су у почетку били
укочени као да јој је цијело тијело дрвено.
Само ју је жеља да носи црвене ципеле
натјерала да устраје (ФБ, 2008: 131-132).
Симбол ципела је метафора. Без психичких
ципела жена се не може кретати по
унутарњој и вањској околини што захтијева
ошт