Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Página 59

ИНТЕРВЈУ
НУРИ БИЛГЕ ЏЕЈЛАН

коју нисам био сигуран правио сам неколико верзија и онда сам покушао
да се одлучим за једну од њих, показивао сам их и пријатељима.
ПУТЕВИ: До сада сте углавном радили са породицом, пријатељима
и натуршчицима, а за посљедњи филм сте ангажовали професионалне
глумце. Због чега?
ЏЕЈЛАН: Овај пут сам требао професионалце и изабрао сам најбоље
глумце у Турској. Све има своје предности, професионални глумци раде
од јутра до мрака, док аматери то тешко подносе.
ПУТЕВИ: Какве су реакције у Турској биле на ваш посљедњи филм?
ЏЕЈЛАН: Сви у Истанбулу имају неку позадину са села, само је пар
људи који су заиста рођени у Истанбулу. Сви имају неку врсту везе
са Анадолијом и већина их зна како се људи тамо понашају. У филму
постоји много изражен турски елемент, који мислим да се изгуби много
у титловима, тако да га Турци много боље разумију, попут неких фраза
које се тешко преведу. Филм је мало изгубљен у преводу, могу рећи.
Реализам карактера је лакше разумљив и добро је прихваћен у Турској и
свиђају им се карактери.
ПУТЕВИ: Да ли сте у вашем првом дугометражном филму "Касаба"
користили неке аутобиографске елементе, пошто изгледа да је то ваш
породични филм?
ЏЕЈЛАН: Јесте, посебно други дио приче, који је написала моја
сестра по сјећањима. Први дио је такође, јер је то нешто што ми је сестра
испричала. Моји чланови породице глуме у филму, мајка, отац, рођак…
Када сам снимао први дио, сценарио за други дио није још постојао.
Снимали смо овај филм без звука. Не гледам своје старе филмове, сјећам
се и имам добро сјећање на овај филм, јер смо сви провели лијепо
вријеме заједно.

Касаба, 1997.

ПУТЕВИ: У "Касаби" користите црно-бијелу фотографију и послије
никада више.
ЏЕЈЛАН: Мој кратки филм је био такође црно-бијели. Био сам
фотограф и радио сам у црно-бијелој техници. То је било јако тешко
тада радити, јер с