Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 29

АКТУЕЛНОСТИ
ПОШТО ПРЕДСТАВА?

Редитељ Егон Савин
добио је награду за
најбољу режију, за
храброст редитељског
опредјељења и досљедну
и рафинирану реализацију
и то за режију комада
„Бунар”.
Бунар

„Мрзим истину!” Оливера Фрљића је комад који се остварује на два
нивоа: први представља његов обрачун са сопственом (породичном)
прошлошћу и демонима одрастања, а други демистификује театарски
свијет, проглашавајући га ултимативном лажи. Сцена је сведена и
пригушена, окружена публиком са свих страна, што само појачава
документаристички поступак којим Фрљић још једном констатује своју
позоришну поетику „етика изнад естетике”. Разбијена на фрагменте,
депатетизована и лишена било какве сентименталности, Фрљићева
представа, упркос необичном и занимљивом концепту, остаје на нивоу
нацрта, скице која тек треба да добије монолитнија, конкретнија и дубља
значења. Без памфлетске позадине – која карактерише Фрљићеве
режије апсолутно ангажованих представа у Србији, Хрватској и БиХ
– комад „Мрзим истину!” и самим крајем додатно провоцира. Глумци
и публика, наиме, остају у апсолутном мраку, а стицајем неумољивих
(анти)позоришних околности на бањалучкој „премијери” свјетла су се
упалила у тренутку када је један посјетилац кренуо ка излазу из сале,

освјетљавајући пут мобилним телефоном. Игра глумаца Иване Рошћић,
Ракана Русхаидата, Филипа Крижана и Иве Висковић који наступају
у двоструким улогама - глумаца и чланова породице Фрљић, маме,
тате, Оливера и Оливерове сестре Марине, документаристичка је и
вјеродостојна. Они непрестано „улазе” и „излазе” из својих улога и на
тај начин раскринкавају варљиву копрену позоришне умјетности, јер
укидају (јасну) границу између аристотеловског објекта подражавања и
самог процеса подражавања. Фрљић и додатно продубљује проблем, јер
(коначно) поставља питање да ли је етичка осовина представе (објекат)
довољна да покрене механизам позоришне представе (подражавање).
Другим ријечима – да ли само подражавање, без додатног „шминкања”
и неопходне поетизације, може да буде умјетност? И још конкретније –
да ли је та врста позоришног израза и једина легитимна?
О демонима прошлости говори и Дино Мустафић у комаду „Кад
би ово био филм” Алмира Имширевића, али је његова ретроспектива
усмјерена на предратно, ратно и постратно Сарајево. Имширевић драму о
опсади Сарајева смјешта у дом просјечне грађанске породице (отац Ибро,
мајка Есма, тетка Индира, синови Аладин и Ирфан), која рат дочекује
потпуно неспремно, не вјерујући у његову могућност (сличан почетни
оквир проналазимо и у Дра