Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 28

АКТУЕЛНОСТИ ПОШТО ПРЕДСТАВА? Одсуство драмске радње и документаризам основне су (и једине?) компоненте селектованих представа. О документаризму као естетском и стилском поступку може се понешто сувисло и рећи, али једно питање вапи за одговором – шта остаје послије драме? приказу живота такозваних обичних, малих људи, који представља „унутрашње путовање у нашу личност и указује на нему празнину човека са укроћеним потенцијалима који је одавно заборавио зашто постоји”. Милошевићева је, како стоји у проспетку представе, Мартиновићеву драму језички адаптирала, али није јасно шта је та адаптација подразумијевала и да ли је била потребна. (Иако је у Хрватској у посљедње вријеме актуелизовано питање о томе да ли треба преводити српске филмове, сматрам да је сасвим излишно представе „преводити” са хрватског језика на српски, поготово ако се то, као у овом случају, не дешава досљедно.) Без конкретног драмског набоја, без страсти и унутрашњих сукоба – овај комад је, у ствари, прича у чијем се нуклеусу осјети дефицит драмске радње. Тај недостатак надокнађен је изузетном глумачком игром, док неке редитељско-сценске интервенције, попут беспотребно честих улазака и излазака кроз прозоре, оптерећују простор игре. Недостатак драмског сукоба још више је очигледан у представи „Пошто паштета”. Снежана Тришић не само да „занемарује тактику”, него ни не „игра за рају”, јер једну ионако незанимљиву позоришну причу покушава оживјети кроз несмијешну гротеску. „Пошто паштета” је парадигма постдрамске позоришне естраде: ликови су општи, Пошто паштета 26 повремено нетачни (месар Стојан разглаба о философским проблемима), сценографија је нефункционална, костими додатно карикирају глумом исувише карикиране ликове, а сама режија је фрагментарна, невјешта, препуштена могућим глумачким узлетима који су, упркос више него очигледном труду Зијаха Соколовића, инцидентна мјеста у представи. Ту стваралачку немоћ Тришићева покушава надомјестити најважнијим супстратом постдрамског позоришног холокауста – псовком, тачније њеном хипер/псеудопродукцијом. Али, ни тај додатни редитељски инжињеринг није могао да спаси ову представу од фијаска, више позоришне неминовности, која понекад трпи аматеризам, али дилетантизам – не. Не много, али ипак увјерљивија је представа „Ласице”, која се, барем сижеа што се тиче, може свести на синтагму „Злочин на Козјем острву Уга Бетија на црногорски начин”. И заиста – мало шта је у овој представи аутентично и оригинално: женска прича о три генерације које се сукобљавају због „алфа мужјака” нити је нова (сјетимо се представе „Тре сореле” која је одиграна на Театар фесту прије неколико година), нити посебно надахнута. „Форсирање” термина „женски рукопис” у Ласице овој представи сасвим је излишно, јер таквог и толиког (посебног) списатељског печата нема. Драма је (уколико је уопште и може бити у тако устаљеном обрасцу) сведена на типске заплете и ситуације, а режија плијени првих тридесетак секунди необичном и наи