Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 173
КРИТИКА
Театар јефтиних ефеката
од најснажнијих видова критичке мисли;
оне мисли која је доживјела потпуну
контаминацију пред захтјевима времена,
партије и егзистенције и која признаје само
једну политику – политику незамјерања.
Зар је заиста, у таквом поретку ствари,
неопходно враћати се у 19. вијек? Или у
титоистичку Југославију? Да ли је, на концу,
једну и више него изгледну, умјетнички
храбру прилику потребно претварати у
својеврсну антиприлику? Наравно да
није. И наравно да то не би смио бити
императив и једино поетичко начело оних
који позориште промишљају. Али, ваљда је
и таква репертоарска политика и поетика
доказ напријед реченога. Вјерујем да јесте,
јер да су ствари другачије постављене, овај
критичар би погледао и задњу представу
о којој је намјеравао да пише у овом броју
"Путева". Суочен са оним што је видио и чуо у
претходне три – није имао довољно жеље. Ни
храбрости.
Да се којим случајем