Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 171

КРИТИКА
жена као симбол љубави

чежње.
Уз митско, нитима исповиједног
функционише употреба документарног.
Огледа се записивањем датума
настанка пјесама, и новоствореним
синтагмама. На примјер, синтагма „син
херцеговачког болничара „ упућује на
географску припадност лирског субјекта.
Та документарност преплиће са митским
кодом , ширећи семантичка поља. Античко
божанство Адонис је истовремено и
херцеговачко, Дивинско. Један и други
су митски и стварни, ововремени. Колико
су различите толико су сличне судбине.
Одредница – болничара – уз именицу
син, доприноси згушњавању метафорике
значења, као сваки језички знак у књизи.
Овај знак опомиње на порок зависти, болест
од библијског доба, и упућује на нужност
тражења лијека против зла. Божанство
Адонис је жртва као његов брат, човјек
ововремени Адонис херцеговачки. Бране се
од насиља завидних, уз помоћ љубави, кроз
сјећање и у стварности .
Мисаона чворишта су истакнута
и датумима пјесама. Егзистирају о
исходишним токовима сјећања. Означавају
узроке, посљедице, кривицу и покајање.
Функционално акцентују слојевита значења,
преплитањем митског и ововременог трена.
Маркирају линије драме сусрета, растанка, и
чежње, обиљежавањем појединачне и опште
пролазности. Подвлаче значај догађања
пјесме, као јединственог лијека. Указују на
нужност стварања симбола љубави, побједе
и пораза .
Ритамски токови изоштравају значењске
странице симбола љубави. Тако је, на
примјер, жена млада богиња, с гласом који
се распрскава.

Она је „непомућена звијезда”, јака да поднесе све непогоде судбине кроз сва времена.
У трагању за њеним сунцем, пјесник ће своја осјећања замрзнути „у посљедњем крику”, и у Хаду
ће тражити своју звијезду.
Узвишеност њеног лика силуетирана је одоварајућом лексиком, која асоцира на античку. На
примјер: „прелијепа волоока бјелорука”. Владарица је Олимпа, те влада облацима и муњама. Шири
мирис чистоће земљом, а душа о њој снива кад је однесе „худа срећа”. Њеним стазама трепти душа
поете, док из обостране носталгије, с времена на вријеме, размјењују поруке писмима сна и јаве.
Пјесниково трагање кодовима живота, намеће утисак да је књига „Млади Адонис” један од
облика одговарања на прастара питања класике. Чини се да поетске слике-одговори теку од
ослушкивања јеке Петраркиних стихова у Канцонијеру: „Што ћутим, што је, ако љубав није /ал ако је
љубав, Боже, што је она”.
Радовановићево одговарање кристалише мисли о симболу. Посвећеност узвишеном лику жене
одгонета природу љубави и сврху постојања.
Жена је стварна колико и нестварна. У јави је колико у сну.Искрсла из сјећања, ту