Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 169

КРИТИКA
жена као симбол љубави

Митски и стварно!
Узајамношћу значења митског и стварног, пулсира блискост пјесникова и
његове драгане са божанством Адонисом и његовом драганом. Та очигледност
исијава мноштво спознаја и сензација. Жртве су и митске и стварне. Подједнако
су немоћне да спријече сијање клица зла. Не одустају у тражењу лијека. Заклон
и уточиште налазе у преданости симболу љубави, у сну и јаву. Траже мјеру за
лијек, који може да ублажи посљедице зла. Кристализирају се спознаје да је
лијек у срећи сна о љубави. Недодирљиве скале сна, са свих страна, додирују
и испитују митски и стварни јунаци. Одвија се одгонетање трена првог сусрета
и недокучивости љубавне чежње. Чежња се продужава ванвременским и
безграничним простором. Страственија је што су завидљивци насртљивији.
То илуструју љековите поетске слике, које се догађају у прогонству и бијегу
од празнине. Оне отварају вриједности сусрета, након три деценије као три
вијека. Из тајанства омаме, оживљава прошли трен, као сламчица утопљенику.
У тој чаролији се приближава глас из ослушкивања, од жениног дозивања. Јека
њеног гласа нуди спознаје кључних тајни, свемирским тачкама .
Развијањем фиктивног дијалога са женом, обостраном жудњом, разговор се
се одвија као облик више стварности. Повезан је кроз видљиве и невидљиве
нити. У паучини трепери и дише препознатљива вјечна љубавна страст. Пола
године или пола вијека скривена је под мразевима и ледом, као у митској
причи. С прољећа, цвјетови, лишће, дрвеће пупи као додирљиви облици
љубавне чежње. С бујањем горе, буди се
и обнавља снага жудње. Приближава се
трен јединственог сусрета духа и тијела,
посљедице, манифестоване несвјесним поступањем жртви. Дезоријентисане жртве изговарају
најпотпунијим видом постојања. Додир
кобне ријечи и понашају се неразумно, супротно дубини племенитих осјећања. На индивидуалном
жениног лица, ритмом верса продужава
и општем плану одвија се трагедија изазвана појачаном агресивношћу, преплетом планског и
младост.
несвјесног насиља. Усудним и удесним временом проживљавања, патња трага излазу. Поета
Као Адонис, лирски субјект, раскошним
наглашава неопходност открића ријетких драгуља племенитости. Зрнца племенитости сијају кроз
сензибилитетом, огледа властити его кроз
трајање жудње за додиром далеког трена топлине, љепоте бескраја. Сијају кроз сјећање и његовање
душу жене. Пројицира своје кроз лице жене,
запамћених вриједности. Избијају поетским ритмом, отварају слике нових сусрета. Слике ублажавају,
које је „дијадема бола” .
али и отварају ране. Исходишно, слике - мисли дјелују љековито. Подстичу преображаје бола у зрнца
Зденцем женине душе зрачи људска и
радости. Са извора сна, верс помјера празнину и бол од насиља. Прогледава сунцем магловити дан и
божанска чистота. Мирисом освјежава путеве
ноћ. У препознавању зрака и свјетлости женине љубави.
блатњаве земље. Лику жене Радовановићеве
Из жениног погледа, ритмом стиха брује питања. Ријечима изговореним и неизговореним, поглед
књиге, пристајала би, као драгом дјетету,
дубинама тумачи смисао постојања. Слутњом проговарају слојеви тишине. Тумачи се узалудност
ујевићевска бисерена колајна. Асоцијација
растан