Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 152

ПОЕЗИЈА ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ Постављање циља Сјећам се из младости Уских дрвених степеница Испод музејске зграде На чијем се врху окупило Неколико средовјечних госпођа Сатима расправљајући о неважним стварима Говор се руши у звоно на оближњој цркви Која се оглашава највише што може Сачекам тренутак два Додам осмијех на лице И кренем горе Сиђите да се попнем Госпође се једна у другу загледаше Без иједне изговорене ријечи и покрета Мирно посматрајући размак између степеница Примијетила сам да им се не жури Трка Поставили нам стазу у непознатом предјелу На старт једнако пристижу и мртви и живи Мада није поштено да имају стазу И они који у својим ногама Немају кораке Неки трче обучени у сомотно одијело Неки свучени до голе коже А не знају да је и немају Неки за туђим срцем док имају даха Неки у историју с разлогом и без разлога Прљави и замашћени Жути и румени Троми и разгаљени Видовити и слијепи Са Богом у зубима Вјетром и кишом Ватром и водом Мраком и зором С надом и падом трче да стигну На циљу чека свјетлост Побједник је онај кроз кога прође 150