Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 126

ПОЕЗИЈА
ГЕРМАН АЛЕКСАНДРОВИЧ ГЕЦЕВИЧ

Песник
Н. Е. Штемпељ

Жалећи за нечим (узалуд надасве),
прецртавши сонет (до јуче удесни),
над Апулејевом књижицом клања се
пао у немилост (законито) песник.
И суспрегав мисли с прошлошћу (и реч),
листа он спаљену свеску (спаљен свет), и
склапа своја крила, невидљива већ,
ко анђео што се одучи да лети.

1984.

Вилин
коњиц

А зашто желиш прећи
међу летења, поново?
Коњицу, шта ћеш рећи
у одговор на ово?

Што журиш другим путима,
у свет где још не ступих
где се тишина скупила
ко миш у својој рупи?

Расипаш дане злодоба
у коме те свет не милова Судбини твојој подобан
морал је Крилова.

Покушај, вилинкоњицу,
запевај ноту барем,
док смрт се ваља ка лицу
да кида нити старе
 досаде, где сред задуве
поља знаних из основе само бумбари и муве
од инсеката постоје.

Плеши док плес ти руше! У овом свету претрају
само истисци душе
и они - сваком сметају.

 Ал у потрази топлине,
кроз хрпе дима сивог,
лебде криоца с висине
незадрживо.

Слојеви зрачног умећа
складно продру извана:
ти си - смеса Распећа
и Аероплана.
 Ти лик си крста оштар,
стисак држаља јак,
и са Лицејног моста
детаљни отисак...

Безбојан, белкаст, виси
твој лик, у тој линији...
Од вилинкоњица ти си
вилинкоњастији.

Закачив крилом крилце
с ручице тајних врата,
упадаш безобзирце
у отвор изнад спрата

ко ситно зрно дрхтећ,
у тањир, попут кише...
Да кроз прозоре прхнеш
и не вратиш се више.

1996.

124