Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Seite 106
ЕСЕЈ
прилози мидхата бегића објављени у бањалучком часопису путеви
и после ослобођења (М. Бегић, наведено
дело,стр. 286). По Бегићевом тадашњем
уверењу „свако раздвајање је вјештачког
основа и без могућности да се научно изведе
таква замисао до краја, и досљедно, да се
обухвате и све појаве” (Исто). Тиме Бегић не
обезвређује национално опредељење писаца,
не умањује значај „разноликости у писму,
језику и акценту” (287). Разноликости су вид
богатства и аутентичности, дух развојног
процеса и међусобних утицаја и подстицаја.
Зато у паралелизму садржаја и облика
националниих и европских књижевности
треба тражити и наћи паралелизам у
изучавању домаћих књижевности.
У трећем делу огледа, Мидхат Бегић
даље разрађује методе и смисао књижевне
историје. По Ролану Барту он историју
књижевности одређује као осебен вид
изучавања писаца и њихових дела. У
средишту разматрања је дело, његова
структура, а на другој су страни историјске
условности у којим је дело настало,
извори, узори и стилски утицаји епохе.
Књижевна историјска онтологија у домену
књижевне мисли и књижевне праксе
поставља конкретна питања аксиолошке
и психоаналитичке природе. Одбацује се
академско схватање књижевности као вечне
и јединствене датости, где се анализом
детаља, без обзира на обележја епохе, изван
времена и простора, може „једнообразно
одмјеравати количина љепоте” (289). Због
Јан Кот
104
таквих опредељења и метода Бегић није
прихватао теорију „ред по ред” Богдана
Поповића. Један модел тумачења неког
књижевног дела не може се пресликати
на друго. Да би изучавање било естетски
функционално, оно мора да је историјско,
примерено времену, да има у виду промене и
негације у кретању, развоју књижевне мисли.
Дело се не може унапред прихватити као
„лијепо”. Ту лепоту треба изнова доказивати
у склопу њених естетски R
-
=