Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Página 105

ЕСЕЈ прилози мидхата бегића објављени у бањалучком часопису путеви Мидхад Бегић којој је обедовао. Порушио их земљотрес 1969. Од 1965. до 1978. Мидхат Бегић је у бањалучким Путевима објавио четири есеја, истраживачка и аналитичка, студијска. Могло би се помислити да су ти радови, зато што су се појавили у провинцијалном часопису, мање вредни и мање значајни. Али није тако. Гледано из данашње перспективе, они су претходно имали међународну презентацију, валоризацију и верификацију. Под насловом Проблеми новије историје књижевности српскохрватског језика у Путевима (број 3 1965, стр. 282–291) објављен је први критички прилог Мидхата Бегића. Проблеме новије историје књижевности на српскохрватским језичким просторима, како се језик свих народа са тих простора у то време према Новосадском договору у неким круговима називао, он је, уз консултацију бројних извора, домаћих и страних аутора из књижевне прошлости и савремене књижевне науке, од Јована Скерлића до Ролана Барта, разврстао у три тематске целине које обухватају однос домаће књижевности према Европи, периодизацију и методе и смисао књижевне историје. Према тако постављеним задацима и методама истраживања Бегић литературу српскохрватског језичког простора постреалистичке епохе, с краја 19. века, посматра и процењује у контексту европских књижевних покрета и стилова, без обзира на њено кашњење од тридесетак година. Већ од хрватске „модерне” тај развој ишао је упоредо са европским импресионизмом и симболизмом, а са француским надреализмом сасвим истовремено. Кашњења и саображавања домаће књижевнмости у односу на европску имала су очекивана обележја у поезији, приповедној прози и критици. Уметничке и психолошке идеје, као реакција на реалистичке и натуралистичке теорије, превладале су национално-историјске мотиве. Такав заокрет с краја 19. и почетком 20. века, Мидхат Бегић, позивајући се на ставове Антуна Барца, налази у делима хрватских и српских писаца, по раздобљима и генерацијама, од Силвија Страхимира Крањчевића, Војислава Илића, Иве Војиновића, Марка Цара, Видрића, Кочића, Шимуновићс Ћипика, Станковића, до Дучића и Ракића, а у књижевној критрици од Љубомира Недића, Богдана Поповића, Јо