Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 71

ЕСЕЈ демитолигизација мита - "здрава болест" светислава басаре Као поносни еванћеоски бициклиста и ви обијате да „загарантовано право на јело“ буде и ваш категорички императив. И да довољне количине свињске масти буду једини предуслов за вашу срећу и благостање. Са бицикла свијет Вам се најденом открива као прилично гадно мјесто, а живот наједном почиње да личи на најобичнију обману из које желите да се отргнете. Чим то схватите можете се слободно забринути за своје здравље јер сте обољели од Паркинсонизма. И то наравно оног чистог немутираног, у коме схватате да је стање које се назива здравље само „стање отупелости, омамљености одсуством бола“. И Ви онда као и Демјан Лаврентијевич Паркинсон одахнете схвативши да сте се инфицирали и тиме омогућили себи да јасно сагледате палост своје душе. Слободно бирате спасоносну болест (јер Паркинсонизам је болест која се прихвата добровољно) умјесто општеприхваћеног „варљивог и смртоносног здравља“. Тек тада као клицоноша спасоносне болести којој не дозвољавате да мутира и претвори се болест са одсуством бола тзв. здравље, спремни сте на бициклу да наставите пут ка Истини, која се на слиједећој станици открива као демитологозација свих митова на којима сте одрасли. Дијалкетички материјализам на којем почива социјалистичко устројство и неупитни комунистички постулати, откривају своју окултну позадину. А загонетни лик Марте Коен, мрачне антихероне комунистичког доба у Југославији тера нас да деконструишемо темељне митове нашег дјетињства и спрема нас на даљње путовење ка назад. И као добровољни болесник упуштате се у критичку анализу у јуначке историје сопственог народа, у разоткривање непрестаног врзиног кола квазирелигиозних матрица. Пред вама се разоткрива болна истина да је национални идентитет у коме се препознајете заснован на епским пјесмама сумњивог поријекла. И као потпуно реална, наједном се отвара могућност да су главни савјетници Карађорђа и кнеза Милоша биле циганке врачаре. Да се цјелокупни ток догађаја српске историје креира из будућности као подршка некој будућој владајућој идеологији. У таквој Србији Турци су народ држали у покорности помоћу страшила на градском тргу, а неки потоњи тирани стотинама година касније помоћу сопствених портрета. И ту није чудно заборавити жену на тавану док не иструне и не оглођу је пацови или устати након мјесец дана боравка у гробу и чудити се што се сиротиња раја плаши смрти. Крвава знамења на небу су увек била јасна и није потребно читати историјске конструкције из будућности. Али ни тренутни ни будући тирани не хају за знамења. А само зато што оно што сами не желите да постоји, заиста престаје да постоји, знамења данас више нема. Јер из „лавиринта сопствених измишљотина“ се тешко проналази излаз. A унутар лави