Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 46

ИНТЕРВЈУ Са секса се прешло на једину преосталу табу тему, а то је смрт Оно што одувек желиш може се посматрати и у том светлу, иако се ни у њему нисам потпуно одрекла својих шпанских крокија. Ако ме питате о утицају шпанске књижевности, он свакако постоји, али није индивидуалан, већ кумулативан. Прозу сам почела да пишем управо по повратку у Београд, после деценије помног праћења савремене шпанске прозе, што се уосталом и наставило. Признајем да у Србији никад нисам тако систематски пратила савремену прозну продукцију. Хоћу да кажем да сам у почетку своје романе и приповетке самеравала више са шпанским писцима своје генерације, него са српским, а то је вероватно и разлог што наши критичари не могу да ме сместе ни у једну фиоку – то и сами кажу, у виду похвале или покуде, како ко. У Шпанији је пијанство постмодернизмом краће трајало, наиме, показало се да он слабо комуницира са читалачком публиком, и јавила се „нова наративност“, не као правац, него као враћање достојанства причи, са инкорпорираним искуствима постмодернизма. Код нас су се писци, рекло би се, исувише повиновали књижевним теоријама, доконструкцији пре свега – али, дуга је то прича. ПУТЕВИ: И Ваш најновији, награђени роман се бави јунаком који је био у егзилу. Колико је егзил постао дијелом савремене литератуте и шта је то толико литерарно привлачно у егзилу. Да ли је и он дијелом предуслов за стварање једног располућеног и обездомљеног човјека какав је и ваш јунак? ЋИРЈАНИЋ: Осетљив човек или, да кажем, савремени интелектуалац увек је и свугде странац, чак и код куће – ту тезу је снажно увео у књижевност егзистенцијализам. С друге стране, егзил је постао драматична стварност савременог човека. Као књижевна тема постоји још од Овидија, а у XX веку је уведена, крупним корацима, након Октобарске револуције. Данас је емиграција глобални проблем, не само на економском и политичком плану, него на психичком и индивидуалном. Двојство о којем сам вам раније говорила тужна је стварност стотина милиона људи; није лако поседовати у души константно, неразрешиво и неспојиво „овде и тамо”. Чак и кад се врати у своју средину емигрант остаје располућен. Дакле, то је изузетно актуелна тема и веома присутна у књижевности, светској и нашој. Код мене се она јавља у три романа: у Кући у Пуерту је једна од централних, док је у најновијем роману више епизодна. Верујем да ћу јој се још враћати. ПУТЕВИ: Главни јунак романа Оно што одувек желиш Слободан се повлачи из живота да би направио неку врсту животног биланса кроз обраћање сопственом брату који за њега нека врста антипода и према којем осјећа кривицу јер је био у вези с његовом женом. Паралелно са „исклизнуће” из живота он упада у свијет телевизијских програма с акцентом на форензичарским серијама. Радња се одвија у ове двије равни, Слободановој исповједи и препричавању серија. Какав сте ефекат на читаоца жељели постићи оваквом структуром романа? И зашто су управо форензичарске серије те у којима „наш“ јунак проналази своју паралелну стварност кроз коју се самосагледава? ЋИРЈАНИЋ: Слободан је сироче живота, типични губитник, човек који је одустао од трагања за смислом. У данашње време најбржи и најдоступнији вид ескапизма јесте дугме на даљинском управљачу. Телевизија је постала неки вид опијумске пушионице – одустајање од властитог живота. У роману сам хтела да дам верну слику психе мог јунака – дакле, садржај оних силних сати проведених испред ТВ екрана. Отуд „дигресије” са епизодама серија о форензичарима, где се мењају и драмски ритам и ритам приповедања. Избор епизода вршила сам, наравно, по смислу – тематика сваке поједине кореспондира са проблематиком јунакових сећања – при чему постоји и доза мистификације стварно виђених серија – писцу дозвољено „дописивање” и „измишљање”, по моделу. Иначе, форензичарске серије најпре показују порнографско лице савременог света – са секса се прешло на једину преосталу табу тему, а то је смрт. Кроз ове серије и смрт се тривијализује, али као што секс на ТВ екранима није помогао људима да боље воле, тако нас ни свакодневно завиривање у мртвачке сандуке, гледање лешева у разним стадијумима распадања и крупни планови сацирања људског тела на столу за обдукцију не могу приближити мистерији оностраног. ПУТЕВИ: У књизи Оно што одувек желиш сусрећемо се с причом о два брата, у којој је један главни јунак, а други дан у назнакама. Људе интересује само оно што препознају из властитог искуства, а из оног другог света кадри су да саслушају и приме само штуре информације и занимљиве анегдоте 44