Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | 页面 44

ИНТЕРВЈУ Са секса се прешло на једину преосталу табу тему, а то је смрт Тања Ступар Трифуновић Гордана Ћирјанић, добитница НИН-ове награде Са секса се прешло на једину преосталу табу тему, а то је смрт За НИН-ову награду је потребан јачи стомак Награде су добре за писца, јер помоћу њих се шири круг читалаца. НИН-ова награда је задржала прво место по свом значају у Србији, па се због тога око ње диже и највише прашине. Самим тим, за њу је потребно имати и јачи стомак. Ч ињеница да је књига „Оно што одувек желиш“ добила НИН-ову награду побудила је интересовање како за њену ауторку Гордану Ћирјанић, тако и за њене ранијие радове који су књижевној критици, али и оним озбиљнијим читаоцима итекако познати. За сезонске читаче, који читају по препоруци НИН-а, и желе да боље упознају ову интересантну књижевницу, доносимо интервју са поментом ауторком у којем ће укратко сазнати све оно што су пропустили и пронаћи пуно разлога зашто читати Гордану Ћирјанић која нам открива пуно тога о нама самима и времену у којем живимо... ПУТЕВИ: Годинама се бавите превођењем, 42 како бирате писце које ћете превести, да ли су они на неки начин „Ваши“ писци и колико су се уплели у Ваш живот и литературу? ЋИРЈАНИЋ: Превођење није мој основни посао, па ипак, то је једини посао који ме задовољава у периодима кад не пишем, једини у коме се активирају сва пишчева знања и умећа – и радни ерос, додала бих. Преводим само оне писце од којих имам шта да научим, или бар изоштрим оно што већ знам. Међутим, треба рећи и то да је превођења Пепељугин посао, недовољно вреднован и ненаплатив у смислу уложеног времена и труда и, такође, великодушан – не само зато што књигу у којој смо уживали заодевамо новим језиком, као новим рухом, како бисмо свој естетски и интелектуални доживљај поделили са околином, него и зато што другом аутору поклањамо властита црвена крвна зрнца. Ако је реч о избору аутора које сам преводила, тачније би било рећи да су они изабрали мене – у готово свим случајевима, биле су то књиге које су ме „уздрмале“ у првом читалачком сусрету, а затим чекале и сачекале добар тренутак да им се вратим. У појединим случајевима то чекање је трајало и по неколико деценија. Превођење је најпривилегованије могуће читање, а израз „ући у туђу стваралачку радионицу“ је срећно скован. У последњих десетак година, откако пишем прозу, успоставила сам, или се сам успоставио,