Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 148

ЗАПИСИ КАФАНА НА ПИЛАМА Душан Пајин Кафана на Пилама Поводом 140 година од рођења Јована Дучића (1971-1943)* У сећању ми се јавља башта кафане на Пилама (у Дубровнику), у летње вече, са светлима, гужвом на аутобуској станици и музиком из баште, која се бори са жагором људи. Сећам се да сам тамо био у лето 1985. са женом и сином и причао им - са сетом - како се сећам, да сам ту био 1955. са покојним родитељима и да сам био тада веома срећан. Сада, 1995., оба догађаја се појављују у сећању, везана за исто место, у размаку од 30 година, при чему ме сада од првог дели 40, а од другог 10 година. Али, сада ми је сета удвостручена, јер се сада и другог боравка сећам са сетом. А онда, одједном, као да бивам захваћен неком олујом, неким ковитлацем времена. Схватам да бих тако могао у машти 146 померати уназад то враћање на Пиле, све до времена Руђера Бошковића, или да бих га могао помицати ка неком будућем миру и залеченим ранама, неком другом животу, у коме ће неки дечак у летње вече седети са родитељима у башти на Пилама и слушати музику - «као да никад ништа није било», како рече Јован Дучић на крају своје песме Дубровачки мадригал, којој сам се пуно пута враћао, у различитим поводима, а први пут сам је читао 50-тих година 20. века, у збирци његових песама, у малој очевој библиотеци. Моје срце, које сам до малочас осећао као некакву крваву развалину, јер се у њему скупљао јад везан за призоре сукоба који су се одвијали на просторима Југославије, у последних пет година, сада је (за неко време) било некако утешено и олакшано, као да ми је «пао камен са срца». Као да сам био обасјан неком благошћу, или милошћу, за коју не знам од куда долази. А први пут сам био тако обасјан у Дубровнику, 1955., кад сам једне вечери, седећи у парку преко пута Ловријенца, посматрао залазак сунца над морем. Тада сам дао завет да ћу за тим сјајем трагати целог живота, док не будем могао некако да га покажем