Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 144

ПРОЗА
a 80809

жена, како је једном приметила моја сестра, које одишу снагом.
Подносе тешкоће, носе тугу, плачу кад су веселе, смеју се кад су
нервозне, али када је њихова породица у питању не умеју рећи не.
Вероватно је имала право. Породица ми је одувек била светиња. Кћер
ми је радила по цео дан, а ја сам добила прилику да поново будем мајка.
Није ми било тешко.
Једног јутра, управо кад сам се спремала с унуком у шетњу, огласило
се звоно на улазним вратима. Била сам изненађена. Становали смо
прилично далеко од града и, осим неколико Еминих пријатељица,
ретко нам је ко долазио. На вратима су стајале две непознате жене,
придржавајући испред себе повеће кофере чудних димензија. Једна
је била млада, веома лепа црнка, а друга двадесетак година старија.
Имала је врло изражајне очи из којих је зрачило поверење. Одмах ми се
допала, па сам прихватила разгово