Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 142
ПРОЗА
A 80809
тренутак како бисмо је појели. Утом је у одељење ушла једна старија жена. За собом је вукла
стари платнени џак. Неколико пута је опрезно провиривала кроз врата, држећи кажипрст на уснама
да нас ућутка. Истресла је на под џак пун хлеба. Нисмо веровали својим очима. Дорота је имала нож
и с тим се одмах наметнула осталима као главна за поделу блага на једнаке части. Иако је глад била
несносна, сви су зачуђујуће мирно и ћутке посматрали прецизно одрезивање танких кришки. Да
буде праведно и довољно за све. Ја сам пребројавала људе. Никад у животу нисам слушала лепши
звук истовременог жвакања, готово заборављени звук који је сложно производило стот