Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 133
ПРОЗА
БАБА Ц. ФРАНК
Доживела је 30 година више него он.
Двоје деце, двоје унучади, стан (освојен у
бракоразводној парници), никад патила, увек
викала, заповедала, претила и борила се.
Он није имао ништа.
Дан пре него што је умрла, када су је
чланови породице ухватили и у купатилу јој
шишали потпуно слепљену косу и прали тело
тешко 150 кила, из све снаге је повикала:
„Пустите ме. Ја сам господарица породице!“
Након сахране се говорило: „Била је моћна
жена са посебно истакнутим смислом за
правду.“ И онда је више нико није спомињао.
Певача насупрот томе након смрти стално
ископавају непознати људи. Дође један
Европски фан Ника Дрејка код другог и каже
како сад зна ко је писао Блуес рун тхе гаме.
„Ма немој!?“, каже други. „Да“, каже први,
„неки тотално јадан, непознат певач. И то је
већ разлог да га волимо. Трагичан лик.“
Покушавамо да живимо исправно,
успешно и добро. Не желимо да се на крају
запитамо. „Је ли то све?“ „Што нисмо радили
мање или више. Што се нисмо мање или
више улагали у забаву/секс/пријатеље/
децу/колаче?“ Тешко је наћи рецепт за добар
живот. Треба поставити конкретно питање: Да
ли би било боље да сам била баба или Џексон
Си Френк? Уместо између неограниченог
броја могућих постојања, покушавам да
одлучим између две конкретне биографије.
Између грубе домаћице и сјебаног уметника.
Тако ћу се приближити увиду.
У принципу не бих имала ништа против
тога да даноноћно читам еротске романе. То је
први поен за бабу. 0:1
Леви број је увек музичар, десни баба.
Радије не бих нападала рођаке виљушком,
што је баба радила, а певач није. Тиме он
изједначава на 1:1. Систем вредновања
живота функционише једноставно. Сваки
позитиван податак доноси поен, а сваки
негативан доноси поен противнику.
На пример, волела бих да задржим
наклоност према блузу, као певач, а избегнем
непотребне конфронтације, за разлику од
бабе. На овај начин она губи два поена, један
за одсуство блуза и други због конфронтација,
дакле додајемо два Џексону Ц. Френку 3:1.
Затим читамо да је изгубио пријатеље у
пожару и наставио да трчкара кроз живот
с опекотинама по целом телу и акутном
депресијом. Ове три ствари: 1) губитак
пријатеља; 2) ожиљци; 3) депресија;
једнозначно су негативне. Зато Џексон Ц. мора
да уступи вођство и привремено се задовољи
резултатом 3:4.
Можда ће до краја остати овако напето.
Исход ми, у сваком случају, није познат. Два
живота се пореде и само један може да
победи.
У наредном дуелу се све врти око вештина
и настраности. Сјајно би било умети свирати
гитару као Џексон Ц. а не би било тако сјајно
пројектовати перверзне замисли по околини.
Ово последње се односи на бабине настране
фантазије о силовањима, забрањеним
страстима и греховима у нашој породици, које
су се по свој прилици храниле материјалом из
еротских романа. Певач тиме касира још два
поена. Један за вештину на гитари и други за
невиност мисли – резултат је 5:4.
Одмах затим он повећава на 6:4 песмом о
Марлин која ми се допада зими. Why don’t you
let Marlene come in.
Ипак, чињеница да након толико година
још није прерадио несрећу смањује његову
предност на 6:5.
Још један поен певачу доноси познанство
са Полом Сајмоном, то јест албум који су тада
снимили 7:5.
Изгубљено дете, изгубљено око и
бескућништво Американца регенеришу
противницу. Имамо међурезултат од 7:8.
На основу моје претпоставке да је био
фин, Франк изједна