Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Página 117

КРИТИКА НИ ЕМИРА, НИ КУСТУРИЦЕ издања), док је Петровићев роман стао на броју 20.000, говори да је друштвенокултурна свијест у Србаља доживјела потпуну деконтаминацију. Ствар постаје гора након што се завири међу корице Кустуричине књиге. Литерарни првијенац прослављеног српског редитеља ни по чему не свједочи о раскоши његовог талента и снази умјетничког израза по којем су препознатљива Кустуричина ремек-дјела, понајвише она која су претходила његовом посљедњем великом филму, Подземљу. Иако је Кустурица у јавности често истицао да је књигу Смрт је непровјерена гласина писао неколико година, након прочитаног стиче се утисак да је она написана наврат-нанос, за неколико недјеља, по узору на сличне аутобиографије иних поп-икона које се, по неписаном и бизарном правилу, непрестано појављују на трафикама, мамећи просјечног читаоца на киоске, његову руку у џеп, а разум да се између, на примјер, новог романа Горана Петровића и аутобиографије планетарно популарног редитеља, одлучи за овог потоњег. У друштву чије се све трајне духовне категорије већ двије деценије преламају кроз призму ружичастог, псеудолитература је напрасно добила књижевно-умјетничка обиљежја. То помјерање граница омогућило је истакнутим и оним мање значајним, али ништа мање гласним критичарима да посвједоче како је Кустуричина књига у апсолутном сагласју са његовим најбољим филмским остварењима; немали је број књижевника који су, и не прочитавши роман, потрчали пред руду, носећи у рукама прегршт најмилозвучнијих епитета и несвакидашњих похвала. Па ипак, све те дивотне квалификације не могу поништити сву саблазан аматеризма која се запатила у књизи Смрт је непровјерена гласина. Нарација у Кустуричиној књизи сведена је на пуко набрајање догађаја, тако да ова наизглед романсирана аутобиографија у највећем свом дијелу поприма контуре личне историјске читанке у којој нема никакве замамне понесености, суптилне лирске стилизације, метафора и симбола којима, са друге стране, обилују његови филмови. Пишчево приповиједање је убитачно, једнолично и готово увијек реторички монотоно. Повремени пасажи у којима Кустурица философски ламентира над појединим феноменима (какав је онај с почетка књиге, који говори о памћењу и заборављању) одударају од тог умарајућег ритма, али су они толико ријетки да њихово спомињање готово и није вриједно помена. Фасцинација Андрићевим дјелом, на којој Кустурица увијек инсистира, у овој књизи се спомиње тек овлаш, баш као можда и најзначајнији дериват сарајевске чаршије у другој половини двадесетог в