Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 37

ЗВЈЕЗДАНИ ТОРБАК
Била је то моја торба, али не и рука која ју је носила.
Препознао сам је одмах. На улици. У мноштву других.
Смежурана изгледала је неподношљиво лака. Њен терет је
несвјесни пролазник у времену, вукао идући ногу за ногу,

неодговорно расипајући звјездани садржај плочником.
Слиједио сам га у стопу без храбрости да га зауставим и

да му објасним да је то моја торба која ми је једног дана на
волшебан начин нестала. Ocjehao сам да звијезде из тог мог
бившег торбака за мене нису употребљиве на начин како
сам ја то жели о. Стога сам их, гледајући како се беспомоhно

.

.

наге покушаваЈу привикнути на земљу, тешком воЈничком

чизмом, једну по једну, утискивао у бетон. Чинио сам то
страсно, потпуно увјерен да нам свима, од њиховог блис­
тавог садржаја, још пут може бити свјетлији, јаснији и
краhи.

ЛАЖНО ОГЛЕДАЛО
Већ дуже вријеме осјећао је да га огледало презире.
Сваки дан за нијансу мијењало је боју његовог лица, очију,
зјеница. Зјенице су биле најчудније. Кад год би се загледао у
њих имале су другу величину.

-

За све је криво огледало, понављао је у себи.

Неки пут би се тако подло поставило да му се чинила

како му је десна вилица дебља од лијеве, лијева уво мање од
десног. Да му се зуби некако смањују, повлаче у себе, неста­
ју, а опет некад шкргуhу на њега и као да хоће да га угризу
из огледала.

Био је човјек богатог животног искуства и све је могао да

.

схвати, али да огледало говори, то никако НИЈе могао прих-

ватити. Истини за вољу једном давно учинило му се да му је
нешто рекло док се загледао у своје очи пловеhи морем
њихове дубине.
То се поновило и синоh кад се, након дужег трпљења у
кревету, запутио до т