Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 219
hутевМ
Ово може изгледати као ситница, али опсједа многе
читаоце: како поредати књиге које посједујемо?
А.М. У полицу, наравно. Дуго сам живио немајући ни
једну, књиге су ми биле поредане у кутије , спремне да
претрпе зуб времена. Али чак и кад је књига на полици,
више се у обзир узима читалац него књига. Хоћу тиме рећи
да свако реда књиге како му одговара,
чини ми се да Је
неизбјежно препустити се радије свом укусу него ваљском
уређељу. Има на примјер једна занимљива релација што се
успоставља међу кљигама које одмарају на истој полици или
међу онима које се гомилају испод кревета: прелазимо с
једне кљиге на другу без већег разлога, али увијек налазимо
огледало једне стране на другој . Читалац има моћ да рекон
струише кљигу, тј. да одлучи шта је нека кљига. Никада не
треба поводом тога поклонити повјереље издавачу. Када
.
.
.
нам кажу да Је неки роман полициЈски или да Је нека кљига
за дјецу, треба увијек посумљати и одлучити према себи да
ли та кљига припада овом или оном жанру . На примјер ,
једна од књига о којима ја говорим у свом Дневнику , "Вјетар
у врбама", Kenneth Graham, сматрала се дјечјом књигом. Он
прича о пријатељству између кртице, пацова и жабе.
Догодило се дакле да сам ја поново читао ту књигу у вријеме
кад сам дошао на идеју да нађем кућу. Био сам управо напус
тио Канаду и говорио сам себи да је крајње вријеме да
пронађем кућу, најрадије у Француској, гдје бих могао
смјестити библиотеку - огромну - о каквој сам одувиј